Strana: 162
► Ostali detalji

Последња и постхумна књига професора Драгољуба Петровића поново отвара тему српског језика и његове прошлости. Књига је надахнута Трећом интеркатедарском србистичком конференцијом „Границе српског језика”, која је одржана 2022. године у Тршићу. Драгољуб Петровић се након тога упустио у истраживање временских и просторних граница српског језика. Званична парадигма о српском језику и народу вођена је политичким разлозима, пре него научним. Управо због тога, професор Петровић преиспитује ту бечко-берлинску догму, која је и данас присутна и прихваћена, која се чак учи и у школама. Напустити задате оквире, вратити се науци и поново исписати историјску лингвистику, главни је задатак „Граница српског језика“.

Ова књига професора Драгољуба Петровића, његово постхумно дело, замишљена је на неки начин и као животно дело, у којем ће саопштити научној јавности све што га је мучило након што је, можда и прекасно, открио извесне ауторе и извесне нелогичности у званичном историјском и лингвистичком наративу. Симболично, професор је Грани­це српског језика довршио два сата пре своје смрти у деве­десетој години. Нема бољег примера младим научницима од оног који је он дао тиме што је до краја живота био активан, свестан, оштроуман, жељан доказивања у науци за коју је, како је доказао личним примером, живео. Да ли треба да нас чуди, после свега, то што професор себе није сматрао чак ни филологом, а камоли лингвистом, јер је, у својој скромности, осећао стид да себе назива филоло­гом након што је на гробу једног Романа Јакобсона видео натпис „Руски филолог“. Моје дубоко уверење је да про­фесор није имао чега да се стиди, нарочито после оваквог одласка с научне сцене, где нам он, заправо, није прире­дио крај, него радије почетак нових и дубљих језичких ис­траживања о српској прошлости. За човека професоровог кова, нема лепшег епитафа.
Др Иван Димитријевић
О темама које је обрадио у свом последњем делу, Про­фесор је размишљао и писао и годинама пре него што их је на посебан начин заокружио у књизи пред нама. Писмо које ми је упутио 5. јуна 2021. године овако је започео: „Драга моја Рајна, ʼХватам сеʼ за твоју реч ʼколико је важ­но нама самима разјаснити докле допиремо у простору и временуʼ и о томе хоћу да ти ʼшапнемʼ нешто што је међу Србима, изгледа, зазорно говорити гласно (па да чују и они којима се то може допасти једнако као и они којима ће то бити мрско).”
Проф.др Рајна Драгићевић