Јасмина Стефановић Бошњак припада онима који морају да пишу. Онима који су се касним годинама вратили првим љубавима. Пронашла ме је и замолила да погледам њен рукопис. Осим песама пуних скровитих тајни, доступних само најмарљивијим и све ређим читаоцима, ту се налазе и лирски записи о градовима љубавницима везаним у романескну структуру кроз изабрана места, која данас узвраћају посете њеним сновима. Све је то писано тананим рукописом жене која је много тога видела и много тога зна, али остаје чувар тајни и не пушта их на слободу, већ и њих и себе лириком брани од радозналаца. Ова по много чему необична књига, као и жена која ју је написала, остаће загонетка, закључана иза седам брава.

Њена поезија је пастирска свирала: одала је берберина, што је тајне цара знао. Оваква поезија је лирски бумеранг, нема милости према песнику.

А песник не тражи ништа. Сем читаоца. Читаоци ће се, верујем, наћи. Јер то и заслужује. Она не тражи, она даје и поклања најдрагоценије делове свог бића.

Небојша Јеврић