Strana: 335
► Ostali detalji

Роман о једној епохи из наше новије историје, коју омеђују студентска побуна 1968, и распад југословенске државе и транзиција.

Битна одлика Радикићеве прозе је снажан отисак стварности и истовремено утисак ирационалног и фиктивног, које у питање доводи реалитет у коме бивствују јунаци. Прича се формира на неколико нивоа, и кроз доживљај наратора испреда се стварност маркесовског типа. Поступак нашега писца близак је магичном реализму, који се при новом читању отвара за постмодернистички тип приповедања у коме се јунаци приказују и као живи људи и као књижевни ликови који и реалитет и себе у њему стално подвргавају сумњи. У питању је изазов игре стварног и фиктивног, поступак транспоновања и транзиције „постојећег у нешто што је непостојеће“, и натраг.

У том процесу артикулише се неколико битних линија и слојева, који се органски преплићу и постоје паралелно, пропуштени кроз синтезу реалног и фантастичног као основу прозног амалгама. Граница између фикције и стварности непрекидно се мења, и у суштини је реч о некој врсти надстварности у којој су битне компоненте: особен језик, линија хуморног и гротескног, и наглашено присуство трагичног.

Ратомир Рале Дамјановић

---

Уметничку интерпретацију Радикић развија тако да она у сваком поглављу добија посебну стилизацију, то јест посебан квалитет, што је чини и те како разноврсном. Прво поглавље је у знаку хуморично-сатиричних импликација; поглавље о ђачкој екскурзији и о Теофиловој првој љубави, која ће остати неузвраћена, добија сентиментално-меланхолични тон, а поглавља о синдикалним састанцима и прославама прелазе у бурлескно-карневалску слику света; њима је сродно поглавље о квазилингвистичким разматрањима једног од јунака романа, које је обликовано као пародија и травестија, док је поетичка идеја о прустовском трагању за изгубљеним временом претворена у њену реплику и модификацију, што се може схватити као експлицитно одређење поетике овог романа, утолико што назначује могућност не трагања и налажења „ишчезлог времена“, већ обрнуто: да романескна нарација донесе „брда сачуваногвремена“.

Проф. др Стојан Ђорђић