Фајумски портрети и византијска икона

У овој књизи аутор се бави темом којом се савремена теорија уметности у предходних неколико деценија занима са великим интересовањем, али и великим дометима. Реч је о повезаност византијског сликарства са његовим античким наслеђем, у конкретном случају са великим наслеђем фајумских портрета. У уводу књиге Кордис нам најпре скреће пажњу на неке погрешке, карактеристичне за одређени број аутора који се баве овом темом. Наиме, приликом упоређивања ове две сликарске традиције погрешке најчешће настају као последица тумачења једне из визуре друге сликарске традиције, што доводи до погрешних закључака да је византијско сликарство, са једне стране, назадовање у уметничком стваралаштву позне антике или, са друге стране, да су портрети из Фајума недуховни и оријентисани на материјално приказивање. Као алтернативу овом принципу аутор предлаже приступ који би подразумевао да се свака уметност треба тумачити и процењивати из културног образца који је ту уметничку традицију и изнедрио.Све закључке и теоријске анализе аутор је поткрепио користећи се бројним илустрацијама.

САДРЖАЈ

Увод, 9
Морфолошка и естетска анализа фајумских портрета, 21
Морфолошка и естетска анализа физантијске иконе, 37
Теоријско-богословска основа византијског сликарског стила, 51
Закључак, 75
Иконе - естетска анализа, 77
Каталог икона, 101