Аутор: Ненад Илић
Страна: 242
► Остали детаљи

Број при­ја­те­ља и оних ко­ји пра­те мо­је об­ја­ве везане првенствено за црквене и националне теме све ви­ше је ра­стао. Кад бих по­не­кад, због за­у­зе­то­сти, на­пра­вио ду­жу па­у­зу у по­ја­вљи­ва­њу на Феј­сбу­ку при­ја­те­љи су ме љу­ба­зно опо­ми­ња­ли и при­лич­но од­луч­но тра­жи­ли од ме­не да че­шће пи­шем…

На мом про­фи­лу све ви­ше су се раз­ви­ја­ле за­ни­мљи­ве ди­ску­си­је на раз­не те­ме, као на не­ком ак­тив­ном ин­тер­нет фо­ру­му. Озбиљ­но сам схва­тио сво­је слу­же­ње као ад­ми­ни­стра­то­ра и мо­де­ра­то­ра…

Ре­као бих да се труд ис­пла­тио. Јед­ни дру­ге смо учи­ли кон­струк­тив­но­сти и при­ја­тељ­ском ува­жа­ва­њу, па је раз­го­вор по­ста­јао све за­ни­мљи­ви­ји. У ко­мен­та­ри­ма при­ја­те­ља и оних ко­ји пра­те мо­је об­ја­ве по­ја­вљи­ва­ла су се из­у­зет­но па­мет­на раз­ми­шља­ња. Ди­ја­лог је по­чео да слу­жи то­ме да јед­ни од дру­гих не­што на­у­чи­мо. Ус­по­ста­ви­ли смо не­ку вр­сту ин­те­р­нет са­бо­р­но­сти…