Аутор: Владимир Јагличић
Страна: 161
► Остали детаљи

Први домаћи аутор у овој библиотеци, и то не без разлога. Јагличић је одавно постао класик српске књижевности. Овај венац од прича је и химна и епитаф Шумадији, испричана и испевана кроз неколико генерација, горко, али духовито, виспрено и српски. Ова књига говори о земљи, коју још увек и непроменљиво осећамо као своју, и зато је тако болна.

„Сада, све је било дохватно, срећа, обезбеђеност, љубав за дечицу и ближње, разумевање оних који га никад нису схватали, безбрижна лакоћа негдашњости, јер је, одоздо, улазио у њих, јер се она вода поред Денковца, уливала у њихове вене и текла њиховим телима, док су испарења здравог наслеђа путовала ка мозгу, тамо браздајући нове бразде тегобног пута човечанства ка мудрости. И та свест остаде лебдива, изнад смрти, па је сад могао да удене у мир и последњу овосветовну помисао која га је, још, прикивала за тле: ево мртав лежим у земљи Србији.“