Autor: Dragan Koković
Strana: 354
► Ostali detalji

Ako nemamo teoriju o tome kakav čovek može i treba da bude, onda u praksi ne znamo kako ćemo da vaspitamo i obrazujemo ljudske stvorove. Pred našim očima mora da lebdi ideal čoveka, kako bismo u svakodnevnom procesu vaspitanja i obrazovanja mogli da ponešto od toga ideala ostvarujemo, kako bismo se uverili da ideal živi. Ranije sam upozorio da zajednica, koja u svoje mlade naraštaje ne ugradi potrebu za razgovorom i naviku za trpeljivost prema drugom i drukčijem, nema budućnosti. Ona će je imati ako vaspitanje i obrazovanje svojih mladih članova usmeri prema dijaloškom mišljenju, prednostima i vrednostima koje proističu iz razlika. Koliko će biti vredan svaki njen pripadnik moći će da se izmeri tako što će se videti koliko je sklon da vodi razgovor i da podnese način mišljenja drukčiji od svog. Kako vidim zadatak vaspitanja i obrazovanja danas, u svetlu neodložne potrebe za uzajamnim razumevanjem i saradnjom između ljudi? Da li se bojažljivo pitanje o neusiljenom razgovoru premešta sa sporednog na glavni kolosek društvenog života i tako dokazuje da ono stvarno znači pitanje života i smrti? Nije li razgovor jedini način za otkrivanje i odgonetanje drugog sa kojim smo u sporu i sukobu, a sa kojim moramo da živimo u miru? Podrazumeva li to i vaspitanje i obrazovanje za odgovoran govor i razgovor? Šta pojedinac treba da nauči da bi postao dobar građanin? Nije li kucnuo zadnji čas da vaspitanje i obrazovanje za dijalog i toleranciju postane prva potreba i nit vodilja našega vremena – njegova svetovna religija? Krećemo li se od kulture govora prema kulturi razgovora? Možemo li da se nadamo proleću razgovora i danu dobrih vesti? Koji su nužni uslovi da bi duh razmahnuo krila? Kakvo će društvo biti sutra, zavisi od toga kakva su nam deca danas. Budućnost je ono što je sada u razvoju. Radeći sa mladima, mi smo uvek na početku onoga što će tek biti.

Đuro Šušnjić