Autor: Ferenc Barnaš
Strana: 235
► Ostali detalji

Žanrovski gledano, Druga smrt je izvanredno delo, kompozicija mu je više muzička nego narativna. Narator, pripovedač u prvom licu, muškarac srednjih godina, nekada je bio profesor ali je zbog nepoznatog psihičkog oboljenja propao, a potom se primirio, zaposlivši se kao čuvar u muzeju. Pripovedač se kontinuirano samopreispituje i kao da pred nas izlaže onaj psihički poremećaj koji dotiče granicu ludila ali je ne prelazi, a koji bismo mogli nazvati neurozom koja se pruža sve do paranoje. Istovremeno možemo biti svedoci jednog procesa samoizlečenja, vežbi izdržljivosti, radikalnih mentalnih vežbi koje preispituju najosnovnije stvari: ko sam, gde sam, zbog čega sam ovde, šta čini moj život.Čitamo, dakle, roman toka svesti, koji je izvanredno uzbudljiv budući da istražuje uslove opstanka, mentalnu i svesnu celovitost i konstantnu borbu sa slomom. Stubovi na kojima se održava svest, odnos prema vremenu, prostoru i kretanju, neprestano su ugroženi, a smrt vreba iza njih. Barnašu polazi za rukom da svest učini transparentnom i da stavi pred nas onu borbu za opstanak koja nas sve karakteriše, ali se oseća samo kada se izmestimo iz normalnosti. Druga smrt je minimalistički roman koji otkriva najosnovnije mentalne životne funkcije jednog čoveka, i na taj način, naravno, govori o svima. I naravno o odnosima sa drugim ljudima i sa prostorom: taj prostor ovaj put jeste Budimpešta, a u samom gradu, u njegovim zdanjima i ljudima, prisutna je istorija. Glavni junak ne samo da je na ratnoj nozi sa svojim mentalnim poremećajima, već i luta po gradu kao kakav istrošeni, zbunjeni lik, koji se sudara sa ključnim trenucima mađarske istorije dvadesetog veka, poput holokausta ili podivljalog kapitalizma tranzicije. Jevrejska Budimpešta postaje deo sopstvenog unutrašnjeg sveta, dok za njega Budimpešta nije metropola već preteća realnost. Promatranje, promišljanje, unutrašnji monolog i pisanje postaju pripovedaču terapeutska sredstva. Razmišljanje, ono svakodnevno, koje podupire našu egzistenciju, u ovom romanu postaje vidljivo i čujno.Roman Ferenca Barnaša nije spektakularan, međutim tim je prodorniji, i uprkos tome što nije avanturistički, izvanredno je uzbudljiv. Preterivanjem i preuveličavanjem psihičkog oboljenja, ogoljeno “ja” ovde pokušava da progovori i da stvori odnos sa drugima, sa gradom (zapravo sa istorijom) ali i da se orijentiše u haosu koji žubori na dnu sveta svakoga od nas.