Аутори: Алистер Мекграт, Џоана Мекграт
Страна: 103
► Остали детаљи

Ова кратка књига била је први значајнији хришћански одговор на критику религиозних уверења и верника у књизи Заблуда о Богу (2006) Ричарда Докинса.

ПредговорВелико ми је задовољство да напишем предговор за српски превод Докинсове заблуде, дела које се појавило на врхунцу дебате о „новом атеизму“ и рационалности религиозних уверења. Ова кратка књига била је први значајнији хришћански одговор на критику религиозних уверења и верника у књизи Заблуда о Богу (2006) Ричарда Докинса. Мој главни аргумент јесте да је Докинс погрешно протумачио бројне аспекте хришћанства и да је свој напад на религију углавном засновао на превазиђеном и дискредитованом „ратном“ моделу односа науке и религије.

Овај „ратни“ модел односа науке и вере био је доминантан у западној култури током последње деценије 20. века, упркос све већем броју научних списа који су га подривали. Верујући да постоји тотална дихотомија између науке и религије, Докинс тврди да прави научник једноставно не може да буде религиозан. Уколико су наука и религија у рату, онда је научник са религиозним уверењима или издајник или „умиритељ“. Од 1990-их година, међутим, научна заједница је раскринкала историјску основу овог мита и показала да је реч о друштвеној конструкцији која је служила одређеним културним центрима моћи, тако оставивши нове атеисте на погрешној страни интелектуалне историје. Та чињеница је изузетно важна, с обзиром на то да су многи пригрлили Докинса верујући да његови ставови представљају будућност, али сада схватају да ти ставови могу представљати повлачење у друштвено конструисане „сигурности“ минуле прошлости.

Данас је „нови атеизам“ истрошена сила, покрет који се распао и изгубио највећи део академске кредибилности и културног утицаја. Након објављивања Заблуде о Богу, међу Докинсовим критичарима нашло се много истакнутих атеистичких философа који су били забринути због штете коју је његово реско и површно бављење најдубљим животним питањима наносило интелектуалној репутацији атеизма. Британски философ Џон Греј је, на пример, исмевао баналност, површност и плиткоумност Докинса и његових сарадника који нису нудили ништа више од „досадне репризе викторијанских препирики између науке и религије“. У философском смислу, њихови ставови се скоро у потпуности могу свести на превазиђени позитивизам; у културном смислу, они су игнорисали чињеницу да агресивнији облици атеизма могу да узрокују насиље и злочине. „Евангелички атеизам је вера да масовно обраћање у безбожништво може да преобрази читав свет. То је фантазија. Уколико нам историја неколико претходних векова уопште може послужити као путоказ, онда можемо да закључимо да би безбожни свет био једнако испуњен дивљачким сукобима као и свет који познајемо.“

Већина философа сматра да Докинсови аргументи могу одвести само у агностицизам, а не у атеизам, што га оставља у тешкој позицији с које не може да докаже своја суштинска уверења, упркос захтеву да његови религиозни противници прво морају да докажу своја. Иако су се испрва допадале многим људима, сигурности новог атеизма су убрзо биле стављене под знак питања. Гери Волф, новинар који је 2006. године сковао термин „нови атеизам“ да би описао месијански атеизам Докинса и њему сличних, критиковао је њихова позивања на сигурности које заправо нису имале никакво утемељење у доказима. „Презриви према туђој вери, застпуници новог атеизма никада не сумњају у своја сопствена уверења. Они су фундаменталисти.“

Ова кратка књига пружа пријемчиву и занимљиву критику Заблуде о Богу Ричарда Докинса. Надам се да ће бити занимљива српским читаоцима и да ће их уверити у разумност религиозне вере кроз суочавање са Докинсовом критиком религије.

Аутор