Strana: 128
► Ostali detalji

„Швабица“ је једна од најпотреснијих и најинтимнијих приповедака Лазе К. Лазаревића, утемељивача српске психолошке прозе. Иако је приповетка настала у време пишчевог боравка у Берлину, и јако носи аутобиографске наговештаје, Лазаревић је није објавио за живота. Први пут је угледала светлост дана 1898. године, седам година након његове смрти.

У средишту приче је Миша Маричић, млади Србин на студијама медицине у Немачкој, који се заљубљује у Ану Гутјар, девојку из пансиона у ком живи. Кроз њихову нежну, али осуђену љубав, Лазаревић маестрално приказује судар две културе, два света и два унутрашња гласа: једног који стреми индивидуалној срећи и другог који остаје верно везан за традицију, дом и родитељски суд.

Страх од реакције породице, осећај друштвене и националне разапетости, као и бол због немогућности да љубав преживи у свету ограничења, чине „Швабицу“ не само интимном љубавном драмом већ и сведочанством времена. Приповетка осветљава муке српских интелектуалаца 19. века, разапетих између европских идеала и националних корена, између личне жеље и осећаја дуга.

„Швабица“ остаје једно од најнежнијих, најболнијих и најзрелијих дела српске реалистичке прозе, а њена вредност лежи управо у тихој, али дубокој психологији ликова и у Лазаревићевом ненаметљивом, а снажном осветљавању човекове унутрашње драме.

Са српског превели: Симон Шмид, Себастијан Пфан, Кристијан Грегорић и Гордана Илић Марковић