Аутор: Гордана Живковић
Страна: 255
► Остали детаљи

Да је тема положаја цкве и транзиционом српском друштву и њеног односа спрам постојеће кризе политичке заједнице значајна и вредна не једне, већ мноштва студија, то је мишљење са којом ће се сложити највећи део наше стручне јавности. Међутим, до изласка књиге Гордане Живковић Црква и криза политичке заједнице, у нашим научним круговима није се још нашао аутор који би се одважио да се у оквиру високих академских стандарда ухвати у коштац са овом проблематиком. Напротив, хиперпродукција говора, па и површног писања о Православној цкви обрнуто је пропориционална са писањем «озбиљних» текстова на ову тему што нам само указује на хроничан дефицит академског истраживања религијских феномена и њиховог утицаја на савремено друштво. Разлози томе су многобројни, од општеприсутног, суштинског непознавања, или у бољем случају тек површног познавања црквене тематике (па макар то било и само у њеној социјалној димензији), идеолошких баријера и предрасуда, методолошких ограничења.... Као што и сам аутор студије у предговору примећује – «Писање о црквеним (православним) могућностима – овде и сада – представљало је сасвим неизвестан интелектуални и «духовни» чин, што није ни чудо са обзиром на скоро потпуно одсуство радова који се тиме посредно и непосредно баве; као и било каквог позданог и довољно верификованог теоријског модела на кога сам се бар делом могла ослонити».

Уз дужно одавање признања за храброст да се у таквим околностима подухвати писања ове књиге, нужно је да напоменемо о постојању још неких од крупних проблема са којима се морала носити ауторка ове књиге, иначе дугодишњи научни радник Института за европске студије. У првом реду ради се о проблематици везаној за сам предмет истраживања, пошто је феномен Православне цкве која представља нераскидиви спој емпиријски проверивог и духовног (па крају крајева и мистичног) требало обрадити у оквиру академског приступа и њему припадајуће методологије, а што значи у старту одустати од могућности да се ова друга, дубља, духовна димензија уопште «захвати» јер она измиче рационалистичким методама којима барата савремена наука. Дуги проблем био је онај субјективне природе: аутор рада, као несумњиво верујућа особа која је искуствено упозната са вишедимензионалном природом црквеног феномена, морала је направити знатан интелектуални напор да учини отклон од свог личног црквеног доживљаја у правцу научно-методолошких канона за које је била свесна да нису у стању да целовито обухвате проблематику везану за духовна искуства, а све у циљу да своме раду прибави објективну академску репутацију. Након прочитане књиге, може се рећи да је аутор доста солидно успео да се постави спрам оба поменута проблема и да резултат, како студија показује, није изостао.


Полазећи од чињенице да је црква својим хиљадугодишњим трајањем и њеном неспорном способношћу да «промишљање» темељих питања људског заједништва поново стекла субјективитет у посткомунистичком друштву, Гордана Живковић књигу отпочиње са елементарним упознавањем читаоца са базичним појмовима везаним за феномен цркве, објашњавањем њених слојева те њеног деловања, правећи при томе јасну и веома битну дистинкцију између православља, затим вере као личног духовног односа и идеологије, коју посматра као облик рационализације и секуларизације.


Други кључан друштвени феномен спрам кога се посматра улога цркве је криза, односно разне дефиниције кризе, од оних које кризу посматрају као интегрални друштвени феномен па до оних који посматрају само неке њене аспекте у економској, политичкој или културној сфери. Провлачећи интегрално искуство кризе кроз доступне дефиниције аутора као што су Колаковски или Пол Рикер, чију дефиницију кризе (као односа између искуства и очекивања) преузима и потом успешно операционализује спрам црквене проблематике, Гордана Живковић указује на глобалне размере кризе чије узроке види у малим духовним дометима модернизма, односно рационализма и хуманизма као стремљењима недовољним да разреше противуречности између наума и исходишта (феномен изгубљене слободе). Стављајући под лупу научне методологије поједине манифестације кризе у својим глобалним димензијама, од односа човека и технике па до незадовољавајућих, па чак и погубних решења које су покушале да спрам кризе дају модерне идеологије XX века, она указује је потка овог круцијалног цивилизацијског проблема духовна, те да су модерне идеологије само супститути који су, нажалост, само водили «друштва у кризи» кроз бројне противуречности од демократије ка разним облицима тоталитаризма. Православни поглед на кризу, дакле, указује да је она, као и свака криза, у својој суштини, духовна, а да су њени манифестни аспекти само мање или више уочљиве последице.

Зато се у даљем делу књиге анализира однос православне духовне традиције и модерне рационалности у свом не супротстављајућем, већ надопуњујућем виду, а које православље као један интегралистички и умерени, или боље речено «одмерени», поглед на свет, заступа. Прелазећи са простора исихастичке традиције и њеног сагледавања односа личности и заједнице, књига се потом враћа на овдашњи терен регионалних проблема и искушења насталим распадом некадашње Југославије, која је, не заборавимо, још знатно пре распада саме државне структуре доживела суноврат једног идеолошког погледа на свет који није испунио «очекивања спрам искустава», да би тек потом уследила «класична» политичка дисолуција.

Дајући нам критички осврт спрам идеологизоване или површне, обредне релиогиозности која је поново заживела са урушавањем идеолошког једноумља на овим просторима, Живковићева увек указује на онај други, аутентични ниво вере и њоме испуњеног живота, као и на последично јединство у различитости као показатељу плурализма црквене ортодоксије која се нпр. огледа и у црквеној аутокефалности која се везује за специфичне националне феномене и однос помесних цркава са друштвом и државом, који је увек специфичан и увек другачији.

Однос Православне цркве и државе представља предмет проучавања трећег дела књиге, а у светлу чињенице да се овај однос изграђује кроз дуготрајни, сложени процес раскида са дисконтинуитетом кога је проузроковала комунистичка једнопартијска диктатура, и истовременом кретању ка демократском концепту ових односа. Овај део књиге је посебно значајан због своје «егзактности» јер даје врло прегледну и уравнотежену повесну скицу организације, устројства и мисије СПЦ, као и њеног концепта, односно виђења тога како би требали да изгледају односи између државе и цркве. Поред тога, у овом поглављу се даје и веома темељна анализа у јавности поприлично неосновано критикованог Закона о црквама и верским заједницима, који очигледно представља солидан оквир за даље прецизирање и унапређење државно црквених односа на основу постојећих европских искустава.

Завршна поглавља књиге баве се црквом и њеним нараслим утицајем на пропришту транзиције кроз бројне савремене антиномије – односа европеизације и наслеђа, политке и морала, људских права и слобода, демократије и подаништва, косовског мита и стварности, односа цркве и јавности, па до отворених питања које често прожимају овдашњу јавност – као што су нпр. мултиетничко и мултиконфесионална могучност ситуирања проблема политичког зајједништва или питања да ли постоји и да ли нам прети клерикализација друштва. Спрам ових питања, аутор се поставља уравнотежено и објективно, мада понекад, свакако из оптимистичких побуда, недовољно критично и спрам реалних државно-друштвених, али и црквених напора да се ове антиномије надвладају, али се, све у свему, ионако пуно више од пруженог (нарочито с обзиром на општедруштвене околности) и не може очекивати од једне збиља прионирске, академске књиге, која би, надајмо се, требала да подстакне и друге ауторе да се са сличном одважношћу подухвате бављења овом изузетно битном проблематиком.