Autor: Milosav Babović
Strana: 142
► Ostali detalji

Svi Čehovljevi biografi slažu se u tome, da je bio retko duševan čovek i da je voleo društvo! U njegovoj kući uvek je bilo gostiju - pisaca, slikara, muzičara. glumaca, prosvetnih radnika! Ipak, Čehov je, u suštini, neprekidno osećao samoću.
Usamljen je i u porodici. Oba starija brata bila su umetnici, Aleksandar - pripovedač, a Nikolaj - slikar. Ukoliko je Čehovljeva slava rasla, braća su se više otuđivala. Smetala im je ta slava: tri Čehova nisu mogli biti pojednako znameniti. Čehova je ova surevljivost bolela, ali, ništa se ti nije moglo izmeniti.S ocem su odnosi bili samo prividno bliski. Komplikovali su se odnosi i sa sestrom Marijom. Ona se nije udavala da bi brinula o bratu, pamteći da se školovala od njegovih đačkih honorara. Čehov, međutim, tu žrtvu nije tražio, a sestri se činilo da njenu žrtvu endovoljno ceni. Sudbina je ličila na ugraviran natpis na očevom prstenu: "Samotniku je svuda pustinja". Otuda ej razumljivo, zašto je toliko usamljenika, i toliko otuđenja, u njegovim delima.
Čehov je osetio da se u priči može reći sve o životu. Osetio je da je kratka priča izuzetno pogodna da se njome obuhvati i pokrije sav krug životnih situacija.

Čovek i životna situacija - to je Čehovljeva trajna preokupacija, sveobuhvatna paradigma motiva o kojima on pripoveda.