Кад би смо на једној хрпи могли виђети све до сад наштампане и у рукопису налазеће се књиге народног умотворја и обичаја, које смо ја и пок. Вук. С. Караџић по различним крајевима народа нашега сабрали, наметнула би нам се два питања: кад се и ђе се оволико блага сабра?

На ово питање ево одговора: Најприје се ова племенита мисао родила код пок. Вука још у његовој младости па све док је умро непрекидно је радио; а ја од 1835. те започео сам настављати сакупљајући по Боки Которској, Црној Гори, а највише у Ерцеговини ђе сам у још неначети расадник први набасао и пунани 19 година као аустроугарски конзул живио. Дакле ту је доста година, уз добру вољу, протекло; а кад човек са срцем прегне и оће да нешто уради Бог му дава згодне махове.

Нека нико не мисли да је све оно што у народу живи покупљено и да се до паљетковања дошло, него још има свакојаког блага до кога ни ја ни пок. Вук нијесмо могли допријети, о чему би се увјерио они прегаоц сличан мени и Вуку; а богме без јака ударца на увијек искра у кремену а злато у земљи заостаје.

Различног народног умотворја до сад скупљеног имамо већ на претек као нпр. пјесана, приповиједака, пословица, загонетака, питалица итд. али немамо три најглавније свечаности: Божић, крсно име и свадбу.

Од давног се времена каним, да ова три највећа народна весеља опишем, али ми то тешки званични и домаћи послови не допуштише; а уз ово и нада ме ласкала да се који други од мене млађи и бољи родољуб нађе да се ове радње лати. Пошто ме ова нада изневјери кад наврших 71. годину старости, и признајући да ми умне силе сљедују физичне снаге, прегнух те започех и сврших.

Радујем се што ову жељу не понесох у гроб, но ову радњу виђох прије моје смрти наштампану, и зато имам зафалити много заслужној браћи Јовановићима који ме понудише те им и ову радњу уступих да о свом трошку у њиховој оглашеној типографији печатају.

Нека господа читаоци ни из ове књиге од мене не очекују ништа научнога, јер сам се ја вазда држао као народни сликар овамошњег нарјечија, чим сам хтио изнијети оно што је вриједно и занимљиво, а да поважем иностранцима колико драгоцјености у нашем простом, сиромашном и злопатном народу — не у библиотеци но у глави спава; а при свему овом за ничим туђим не чезне, но држећи се свог оригиналитета својега се држи и себе за најзадовољнијег сматра.

Наћи ће се, наравно, и у овој књизи граматични погрешака, али их ја радо с народом дијелим; доћи ће кадтад вријеме да ће наши научењаци успоредити данашњу граматику и народни језик, и кад обоје кроз критично решето просију, своју пресуду изрећи. Међутим, на част свакоме своје а мени нек је моје.

Друга књига „помање свечаности” одма ће се иза ове штампати.

Дубровник, о Благовијести 1882.

В. В.