Блез Паскал: Мисли

Паскалове Мисли су тако разноврсне и надахнуте да су, кроз векове, привлачиле и многе њему супротне, и међу собом противречне, духовне. Русоа, на пример, коме Волтер замера што „паскализује“, а кога Берксон ставља уз Паскала зато што се и он обраћа осећању – мада он то чини на други начин и у другом смеру – проповедајући урођену доброту људске природе – док Паскал истиче њен пад, грех и испаштање. навољен је и велики низ аналогија у ставовима између Мисли и Гетеових дела, нарочито Фауста.

Читалац који са мало више пажње и удубљивања приступа читању Паскалових Мисли, и проникне у суштину његових филозофских напора, увидеће да је, чак и у хармонијски узвишеним, етеричним сферама смирења и клонућа, у Паскалу ипак, у самој сржи његова бића, неуништива жива мисао, неумитна сумња, немиран истраживачки дух. Дубоко у средишту свог уморног и исцрпљеног битисања он је ипак остао човек, и сувише човек, баш стога што га никад ни његова властита решења нису могла до краја задовољити. Управо зато његове мисли и данас заслужују да буду изнова промишљене, његова трагања подстичу на нова истраживања, а привидна достигнућа и смирења само обавезује на нове сумње и нове немире …