Аутор: Мирослав Кусмук
Страна: 204
► Остали детаљи

Говорити и писати о књизи и животу Мирослава Кусмука позванији би били они који прате историју и теорије књижевности и српског језика који је његов темељ. Писац романа истрајава у писању и сам очекује одјеке речи којима је посветио свој живот. А живот оног који књигу ствара, књигом је и испуњен, ма какво место та књига заузимала на сиротињској полици или у библиотекама великих двораца“,

Дара Секулић, песникиња

Све што смо у животу урадили оставља за собом траг, људи пратећи тај траг лако нас по њему препознају и пронађу. Написана ријеч је траг по којем ћемо лако препознати и пронаћи онога који је ријеч написао.

Оно што одолијева времену, као и сваком добру и сваком злу које вријеме носи, јесте управо ријеч. Када је једном изговорена ријеч лута, а често се десити да у трагању за онима који ће је чувати од заборава, заборави саму себе и порука коју треба да пренесе, изблиједи. Да се тако што не би десило, људи су почели да записују оно што би им вријеме дошапнуло. Они храбрији у жељи да подијеле са другима то што носе у себи, писали су ријеч, по ријеч и написали многе књиге.

Изазов за човјека који се бави писањем је перо и неисписан лист хартије. Траг који перо оставља на том празном листу осликаће пишчеве радости, туге, све оно што чини једну причу лијепом за читаоца. Када писац успије да емоцију коју носи у себи преточи у праве ријечи оне временом постају његова оставштина читаоцу.

У времену остаје ријеч записана његовим пером а свако ново читање изнова јој враћа живот.

Мирослав Кусмук


ДО ПАКЛА И НАТРАГ
(Рецензија)

''Сва љепота овога свијета задојена је нечијом муком.''
М. Кусмук

Ево још једног доказа за давно изречену тврдњу да је стварност фантастичнија од сваке фантастике. Овога пута то је стварност књижевног дјела (умјетничка, дакле, стварност). Премда је ту (платоновски речено) у питању ''сјенка сјенке'', та стварност је стварност вишег реда. То је стога што је умјетничка истина изнад оне обичне, свакодневне истине, засноване на пуким чињеницама. Свака умјетност је, па и књижевност као умјетност ријечи, дивна лаж (поетска слика могућег), и управо зато је истина књижевног дјела, па макар оно у извјесној мјери било и фикција, супериорнија у вјеродостојности од оне чисто документарне, фактографске, дагеротипијске.

Рукопис романа ''Бијели шал'' из пера Мирослава Кусмука има све одлике вансеријског белетристичког остварења. Кусмук је даровит и већ искусан млади прозни списатељ, који има за собом обиман и значајан литерарни опус, који је скренуо пажњу на себе и читалачког јавног мнења и књижевне критике. Будући да је он у основи пјесник, и ово његово романескно остварење доживљава се као пјесма у прози, као изузетна и у много чему особита лирска творевина, прекрасна поема у прози, толико прожета и натопљена емоцијама, писана срцем и душом, да се може сматрати штивом које припада лирици као књижевном дјелу.

Ријеч је о младићу Вуку, особи најплеменитијег кова, који изневјерен од вољене дјевојке бјежи ''од самог себе'' (од оног осветничког у себи) и који у Холандији, као наводно ''земљи спаса'', доживљава најтеже тренутке у животу, пролази кроз разне Сциле и Харибде, да би се након те Голготе (у којој је прошао и кроз грозно искуство са наркотицима и тако додирнуо дно дна) на невјероватан и великомученички начин вратио у домовину, која је у међувремену пострадала и више од њега.

Пожељевши, из дубине душе, да постане пастир, он у једном од фрушкогорских манастира (на српској Светој Гори) проналази себе као Човјека, јер се, најзад, обрео међу Људима. Све иоле звјерско у њему ишчезава и он, доживјевши катарзу, преображај (умивши душу своју богочовјечношћу Христовом), постаје чрноризац са свјетлошћу најблиставијом у срцу, са сунцем у грудима, са свијешћу о истинској припадности људском роду. Оно божанско у њему, које је осјећао у себи од најранијег дјетињства, од рођења такоречи, процвало је у њему и разгранало се до најузвишенијих висина људскости, тако да су то били звјездани часови његовог бића.

Такве часове, само на други начин, доживјела је и његова несуђеница, која заправо никада и није престала да га воли. Сусрет те двије душе људске, послије толико година и толико патњи, под сводом храма, сусрет те двије судбине, колико несрећне толико и срећне, јер су сачувале све људско у себи, више је него дирљив, потресан је у својој божанској узвишености.

У жили куцавици Кусмуковој тече, кола њоме, и она најбистрија суза људска, она која нам једнако збори и драгори о томе ''шта је човјек, а мора бит човјек''. Нека би, стога, ову питку лирику младеж наша испијала надушак као мелем за душу, као најслађе (јер најжешће) пиће душевно, из којег тако неодољиво бије, зари и исијава радост од живота, срећа немјерљива што нас ето, упркос свему, још има, што постојимо и што ћемо постојати.

Има љепота и љепота. Али је љепота душе људске, ваљда и ваљда, љепота над љепотама! У то нас, на најбољи могући начин, увјерава у много чему ненадмашни ''Бијели шал'' Мирослава Кусмука.

Др. Љубиша Рајковић Кожељац