U jedan neizgovoren grad, pred kraj devetnaestog veka, stiže iz Pijemonta Đo Manjasko, ćutljiv čovek, čovek vijaka i eksera, gospodar veza i spojeva, užarskih čvorova i zavrtanja.

Srca različitog, zaljubljuje se u ćerku svog poslodavca jer je u životu, kao kod vijaka i brava, uvek ista priča: muško i žensko. Kada se ona razodeva za njega – jedini čin strasti koji će živeti u sećanju i u snu – čak i beli dugmići njenog steznika izgledaju mu kao zakivci tela, patent zatvarači od vrpci, beskrajni poput železnice koju će kasnije graditi u Južnoj Americi, slični seti koju će uvek nositi u sebi.