…Песме побуђују сећања на детињство, одрастање, рану младост, на растанке и састанке…

Мирко Стикић лепотом речи нас уводи и доводи у свој Банат, који чаролијом усхићује. Сетна, опојна једноставност… Скоро побожна, док Богови дебатују изнад равнице, где златним просјајем класају жита, влати траве и црвене булке опојем миришу.

Пева и о граду у којем живи и ствара, о Новом Саду… Песников универзум је без дилеме. Тачно зна коме и заувек припада његово срце…

Љубав је Поезија! Поезија је Љубав!

Мирјана Штефаницки Антонић

Овде је реч о промаштавању дубљег над дубоким животним и стварним. Оно мало зрно неког банатског семена као да ветар неумитно носи у недогледно и неодређено никаквим простором неомеђено да баш ту мора почети и завршити. Све је отворено у поетици овог песника, доста је јавним и стварним подупрето из живота и за живот…

Светозар Савковић

Има Мирко, поред осталих један предиван стих у пјесми До моје адресе: Ако те живот нанесе/ до мога града моје адресе/ застани начас, мене се сети/ спознај пролазност, време што лети који потврђује, баш оно због чега сам га као, рекао бих врсног пјесника прозвао и препознао, а то су они смјењиви кругови живота који се стално врте као на вашару гдје се продају шарене лаже.

Војин Тривуновић