Аутор: Жарко В. Обрадовић
Страна: 790
► Остали детаљи

У једанаест држава Балкана на почетку друге деценије XXI века живи преко 136.100.000 људи, који се разликују по националним, културним, језичким, религијским и другим одликама – од тог броја припадници етничких мањина су подељени унутар најмање 141 етничке групе. Тај број је далеко већи јер не укључује етничке групе у три државе Балкана где је, према подацима из деведесетих година прошлог века, констатовано постојање најмање 22 етничке групе. Може се закључити да је број етничких група у једанаест држава Балкана најмање 163....

Балканске државе и у њима присутне мањинске заједнице су у периоду од скоро два века заједно прошле дуг „пут“ различитих односа и промена, од непризнавања постојања мањина, принудне асимилације, међусобних оружаних сукоба, пресељења и протеривања припадника мањина, до прихватања обавезе признавања мањина, признања постојања само неких мањина и изградње нормативног оквира за унапређење положаја и права већине или свих мањинских заједница. Већина држава на Балкану начинила је позитивне кораке у својој мањинској политици (признању постојања различитих мањинских заједница и унапређењу њиховог положаја и обима права), посебно у задњој деценији. Тај позитиван приступ према мањинама огледа се у усвајању посебних закона који се односе на мањине, повећању броја мањинских заједница које су признате од стране државе, оснивању посебних тела која представљају националне мањине и „боре се за њихова права“, учешће представника мањина у законодавној и извршној власти држава као и на локалном нивоу, закључењу већег броја међудржавних уговора о заштити припадника мањина, формирању мешовитих међудржавних комитета (комисија) за питања мањина; оснивању организација и удружења мањина које се финансирају самостално или уз подршку државе и др. Али, и поред свих поменутих и других позитивних помака у мањинској политици и чињенице да је мањинско питање почетком XXИ века у већини балканских држава постало чинилац по ком се процењује демократски карактер друштва, још увек постоје бројне нелогичности, двоструки аршини, неспремност да се поједине мањине признају, неразумевање држава према потребама различитих мањина, различите административне препреке које онемогућавају или отежавају остваривање права припадника мањинских заједница, проблем одговарајуће – пропорционалне заступљености припадника мањина у јавним службама, правосуђу, информисању, деловање да се ниво постојећих права припадника мањина у пракси ограничи па чак и умањи, недостатак воље да се примене судске одлуке од значаја за мањине, како домаће тако и међународне, неспремност да се документа о мањинама усвоје или да се усвојена документа о мањинама (у потпуности) примене и др......

Дешавања на Балкану, и настојања балканских народа да остваре своје државне и националне циљеве готово увек су имала јавну или прикривену подршку великих сила које су настојале, користећи поједине државе Балкана, да уреде тај простор и међудржавне границе по мери својих интереса. Тај утицај великих сила на балканска дешавања остао је непрекинут током дугог историјског периода. Велике силе су настајале и нестајале, али њихово „интересовање“ за Балкан није јењавало. Једино су се мењали непосредни актери...