Аутор: Симо Матавуљ
Страна: 215
► Остали детаљи

Бакоња фра Брне“ роман је Симе Матавуља који је у почетку током писања замишљен прво као приповетка, но за време писања прерастао је у роман. Роман има дванаест поглавља, а свако од њих је специфично по томе што је писано као засебна приповетка.

Радња романа смештена је у Далматинској загори и то у две њезине средине. Одвија се у самостанској средини и тиче се самостана Висовац те у сеоском пределу далматинске загоре, у сиромашном селу Зврљево.

Аутору је успело на хумористичан начин приказати како живе самостански људи и свештенство. Он је њихове животе приказао као испразне те је алудирао да они живе на рачун верника и на грбачи наивних људи. Уз то у роману је описан свакодневни живот људи у Дамлатинској загори, на хумористичан начин су приказани описи средине и људи те свештенства.

Радња се врти око живота дванаестогодишњег дечака Иве Јерковића Бакоње, односно Бакоње фра Брне.

Сам почетак романа који се зове „Света лоза“ говори нам о томе како су неке породице у Далматинској загори давале своје чланове редовито у редовништво и свештенствно. Једна од тих обитељи је и обитељ Јерковића из Далматинске загоре из села Зврљева.

Обитељ Јерковића дала је током периода од 400 година самостану Висовцу чак двадесет и пет фратара. Најугледнији су Брзокуси међу Јерковићима јер из њиховог братства потече последњи фратар – фра Брне.

Почетком јесени у село Зврљево стигао је фра Брне. Прво се упутио код свога брата Кушмеља који је словио као сеоски старешина. Да је дошао фра Брне одмах се прочуло па су код Кушмеља у кућу дошли и остали Јерковићи, али и још два њихова брата, Шунида и Чагаљ.

Недуго након што су се сви окупили избила је велика свађа у кући. Сваки од њих је хтео да се баш његово дете поведе у самостан с фра Брном. Фра Брне је изабрао Кушмељевог сина Бакоњу и ускоро га је одвео са собом у самостан. Бакоња је у самостану упознао редовнике чудних погледа на свет и смешних имена.

Бакоњи је време у самостану јако споро пролазило, седам дугих година једва је издржавао у једноличном окружењу, али уз хирове болесног стрица и осталих фратара. Тако је мало помало Бакоња упознао истину о томе како се заправо живи у самостану.

Мало разноликости и живости у самостан уноси један догађај, а то је крађа блага у самостану. Крађу ће извести Грго Букар, коњушар, односно тајник Тодорина. Од тог целог немилог догађаја и свог узбуђења које је он донио, умире старатељ фра Вице. Његово место наследио је фра Брне. Но, он се ускоро разболи па самостан делује распуштено. Нема у њему више дисциплине, но нема ни обиља ни безбрижности.

Фра Тетка је о свему што се догађа у самостану обавестио црквене власти, па су оне смениле фра Брну. Он се од тога тренутка затворио у своју ћелију. Певалица на исповести потегне ножем на фра Брну па га излечи страхом од умишљене болести и апатије.


Иако је Бакоња живео у самостану већ дуго, то није угасило његову живахност и полетну нарав па тако у граду код Маше, крчмарице и бишве љубавнице фра Брне, упознаје њезину ћерку Цвиту и исти се час у њу заљуби. Када је Бакоњи стриц умро од удара он се заредио као Јерковић XXV.

Иако није био осетио позив да буде фратар, он се њему прилагодио и наставио је тако живети у тој богатој жупи. Одмах уз њега и жупни двор, настанила се и Цвита која је тамо живјела са својим ружним мужем.

У овом роману коју је замишљен као приповетка испричана је стварност живота једног самостана, свештенства и људи у селу у Далматинској загори.

Белешка о аутору

Симо Матавуљ био је представник српског реализма. Родио се 1852. године у трговачкој породици у Шибенику. У свом родном граду похађао је основну школу те је завршио и нижу гимназију.

Након што му је отац умро, мајка га је послала стрицу. После четити године напустио је манастир и отишао је у Задар где је завршио учитељску школу 1871. године. Прво је радио као учитељ у школама Далматинске загоре, а након тога, осам је година у Херцег Новом у Поморској школи радио као наставник италијанског језика.

1881. године отишао је у Црну Гору гдје је радио прво као наставник француског језика, а након тога и као надзорник основних школа и васпитач престолонаследника Данила.

Тада је започео и са својим књижевним радом који ће га прославити. Но, 1887. године отишао је из Црне Горе у Србију где се неће дуго задржати јер ће се поново вратити у Црну Гору. Тамо га овога пута неће срдачно дочекати. 1899. године одлучио је да се пресели у Београд. Био је председник српског књижевног друштва и члан Српске академије наука.

Његова најпознатија дела су приповетке: „Из Црне Горе и Приморја“, „Из приморског живота“, „Из београдског живота“, „Са Јадрана“, „Немирне душе“, затим два романа: „Бакоња фра Брне“ и „Ускок“ те две драме: „На славу“ и „Завјет“.

У својим делима описивао је средине Далмације, Црне Горе и Београда, а она су се темељила на истинитости и објективности. Славу и углед је постигао посебно с приповеткама из далматинског живота гдје се истиче „Бакоња фра Брне“. Умро је 1908. године.