Autobiografija – Branislav Nušić

A kad je prošlo šest punih decenija – vele to je prosečan čovečji vek — sastala su se tri putnika, sabrala su se u istu dušu iz koje su krenula u svet i svela su račune o onome što su videla u svetu na svome dugome putu.
Uze reč prvi, onaj što je brinuo brigu celoga sveta:
– Izmorio sam mozak i izlomio dušu, brinući ljudske brige!
– A jesi li ih bar zbrinuo te olakšao čovečanstvu?
– Ne, jer briga je nerazdvojna od čoveka. U brizi je uslov za napredak čovečanstva. Uvideo sam da je greh prema čovečanstvu oduzeti čoveku brigu.
– A jesi li bar poznao život kroz koji si prošao?
– Ne, jer od briga nisam mogao dići glavu.
Uze reč zatim onaj što je plakao:
– Iscedio sam zenice plačući, istočio sam dušu jadujući nad ljudskim bolovima!
– A jesi li bar iskupio ljudske bolove?
– Ne, bolovi su i dalje ostali među ljudima, jer, vele, život je bol i bez bola nema života.
– A jesi li bar poznao i video život taj?
– Ne, jer nisam kroz suze mogao ništa poznati i ništa videti.
Uze reč i onaj treći, što se smejao:
– Razglavio sam vilice smejući se, jer toliko je smešnoga među ljudima i u životu ljudi. Sve što sam više upoznavao život, što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao. I sada još, kada sam stigao na odmorište, te se osvrnem za sobom, ne mogu da ne prsnem od smeha!
Tome trećem, koji je smejući se kroz život i životu prošao svoju stazu, poveravam da ispiše ove listove moje jubilarne knjige, jer on je jedini video život. Iz predgovora