Не можемо без Антића

Васколика стваралачка помама Мирослава Антића (1932–1986) подстакнута је интимним страхом да се, не дао Бог, мимоиђемо са неким од чудеса овога света. Свеједно да ли је реч о пејзажима, женама, књигама, мудрацима, увек је у Антићевом рукопису жудња за тоталним животом омогућавала да се отвори чаролија обичног.

Антићеве теме без јединства, у семантичким назнакама познатог наслова Исидоре Секулић, заправо подразумевају непреглед наших модерних времена. Сада се јасно види да је Антић, у једној од својих раних песама, човечанство осећао као ствар колико породичну толико и метафизичку.

Само још Антић, са Бранком Миљковићем, једини легендарни песнички двојац друге половине прошлог века, може да вас изненади.

У Антићевом стваралачком потезу, једнако у стиху, прози, као и у драми и филму, било је увек нечег ненадокнадиво завереничког, бунтовног, скоро устаничког. Његов вишедеценијски старт ка табу мотивима, био је тако природан, али истовремено лудо храбар. Довољно је овде поменути круцијалне, а дотад недодирљиве теме Голог отока и сурово време откупа, у филмовима Свети песак и Доручак са ђаволом па намах поставити нашег песника на разину велике, булгаковљевске планетарне трагедије. А, веома конвергентно, појава Плавог чуперка и тинејџерске, прве љубави, оне већ далеке 1965, када сам га промовисао у београдском Атељеу 212, није само узнемирила наше букварске тадашње медиокритете, него је, у најбољој традицији некадашњег КАДОК-а, остварила једну од наших најалармантнијих маштарија.

У књизи Концерт за 1001 бубањ (1962), карактеристично га одаје поднаслов: Дневник о мени, љубави и неким птицама. Касније се обзнанило до краја: Антић је (п)остао наш највећи песник птица. Нико као он, ваља и сада поновити, није о птицама певао тако заветно, носталгично и болно. Попут Паола Учела, он је баш птицама поклонио своју љубав, своје ноћне море, свој сан. Уосталом, и на његовим раним цртежима најчешће се, као симбол, јављају железничке трачнице, телефонске жице, звезде, винске бозе и чаше и – птице.

Готово да је свака од многобројних Антићевих књига читанка љубави, уговор са птицама, путовођа по великом звезданом шару који је над нама, непрекидно, заувек, кров света.

Драшко Ређеп