Strana: 576
► Ostali detalji

Писац је алхемичар способан да камен претвори у живо биће и причу и да историју и своје време види изнутра

„Зарекао сам се на рушевинама Врдничке куле, изградићу средњовековни град Реднек од ничега, изградићу га од маште, од мисли и идеја, а грађевински материјал, камен и опека, биће слова и речи. И населићу га људима, обичним средњовековним људима. Натераћу камен тврђаве да проговори. И проговорио је. Ово је његова Прича”, написао је Жељко Марковић, аутор романа Алхемичар из Реднека.
Дубока, потресна и узбудљива прича из касног средњег века, коју је аутор, комбинујући имагинацију и метапрозни поступак, лично искуство и историјске факте, поигравајући се са конвенцијама жанра, својом књижевном археологијом „ископао” из рушевина Врдничке куле на Фрушкој гори. Писац је јединственим поступком деконструкције историјског романа, откривајући пред читаоцима процес стварања свог дела, оживео цивилизацију од које су преостали високо у шуми изнад Врдника само полуразрушена кула и гомиле камена у дрвећу, остаци града Реднека.

„Трагајући у том распаднутом каменом организму за средњовековним Човеком, пронашао сам себе у Петру Гргуру из Реднека, главном јунаку романа, чије се име помиње 1465. године у матрикулама студената медицине Краковског универзитета”, открива аутор.

Роман о Врдничкој кули, како гласи поднаслов овог метапрозног дела, моћна је историјска фреска и посвета једном ишчезлом свету на јужним границама Краљевине Угарске, чије су рушевине писца копкале од детињства, али то је и дело у мисији залагања аутора на великој идеји о реконструкцији града Реднека и неговању сећања на последњу велику победу хришћанске војске над Турцима, у лето 1523. године, у којој су учествовале и српске трупе, уочи пораза на Мохачу и распада Угарске.

„Писац је алхемичар способан да камен претвори у живо биће и причу и да историју и своје време види изнутра”, каже аутор Жељко Марковић, који је овај роман целог живота носио у себи и о овако сублимира његову суштину: „Роман Алхемичар из Реднека говори о томе да је свет, како онај средњовековни, тако и овај данашњи, једно опасно, сурово и дијаболично место, царство лицемерја, неправде, мржње и зла, али говори и то да нагони као срж живота, истина, доброта и љубав, смисао и светлост стварања, увек побеђују и пронађу излаз и пут као вода кроз камен.”