Аутор: Александар М. Гаталица
Страна: 224
► Остали детаљи

Невероватна, по много чему шекспировска лакоћа прерушавања јунака антологијских прича Александра Гаталице проналази у мрежи ритуала и судбинских одређења, белег велике, неприкосновене усамљености. И као што Освалда Рајнера, атентатора на Распућина, после шеснаестодневног путовања све зарад једног метка, у Доверу не чека нико његов, тако је анабаза тих мистификатора, крзнара, нациста, доушника и стваралаца, утонула у апсолутну самоћу лагуне. Morsnivellatrixпоходи увек неког другог. Овде се међутим притајено и неотклоњиво примиче нашим изгужваним биографијама.

Гаталица прича веома суптилно о ономе што се збивало пре, а шта после. Вагнеријански акорд и венецијанско огледало кадри су да пренеразе статусом двојника. У сваком од нас канда столује Валтер Бењамин, полазећи на своје ново, накнадно путовање.

Овај изабрани Гаталица показује како је српска модерна прича у међувремену стасала до магичне сажетости, без првих пасуса. И без сметњи на везама наше уњкаве распричаности. Не марећи ћаскање, унапред високо (пр)оцењујући свог претпостављеног читаоца, аутор је успео да усред помаме наслова у времену романа које још траје, чар кратке приче оствари као зону слободе исказа.

Двадесет година Гаталичиног приповедања доказују да тај тихи жанр није застао на споредном колосеку.

Ако то кога занима, само је још Руски хрт Милорада Павића у нас на разини ове маштовито сведене свеске опомена, домишљатости, сна.

Жонглери су из соја усамљеника. Њих на перонима свести и несвести увек сачекује неко близак.

Драшко Ређеп