Аутор: Милован Данојлић
Страна: 312
► Остали детаљи

Kaд мало размислим, кроз век сам прошао примењујући стратегију бежања. Било куда изван овог света, живот је увек негде другде. Прво гесло је Бодлерово, друго Рембоово. Тако сам мислио, тако сам дисао пре него што сам и чуо за ове песнике. Из родне куће сам побегао у седамнаестој, из родне земље у четрдесет седмој. Бежао сам из сталних радних односа, из двособних станова, из бракова, из политичких поредака и природних кружења. Историјски оквир те целоживотне бежаније јесте умирање руралне цивилизације и расељавање села. Сваке недеље на нашој планети милион људи напусти место рођења и настани се у граду. Село умире, а задах смрти је одвратан. Осетио сам га најпре у завичају, потом се проширио по целој Титославији. Од онога чему нема лека спасавамо се безглавом трком. „Бежимо, јер увек из нечег некуда бежати треба.“ Песму која се завршава овим стихом објавио сам у осамнаестој.

* * *

Завичај је заветни терет порекла; ако сам, повремено, покушавао да одахнем од тог терета, ако сам запостављао синовске дужности, бомбардовање из 1999. ме је вратило земљи и њеној истини. Агресија, било да је вербална или оружана, поставља питања која траже недвосмислен одговор. Или си са својима, или си прешао на супротну страну. Наш свет, чије мане добро познајем, под санкцијама и бомбама држао се господски. Од онаквог држања је и непријатељ, да је хтео, могао понешто научити.

Милован Данојлић

Милован Данојлић је за прво издање књиге Писма без адресе награђен признањем „Печат времена“ за књижевности 2013. године.