Аутор: Бранислав Нушић
Страна: 6848
► Остали детаљи

Садржај комплета

Књига 1.
Аутобиографија
Хајдуци

Књига 2.
Госпођа министарка
Тако је морало бити
Иза божијих леђа

Књига 3.
Пут око света
Свет
Сумњиво лице

Књига 4.
Приповетке
Листићи

Књига 5.
Приповетке
Конференције

Књига 6.
Општинско дете
Пучина

Књига 7.
Бен Акиба 1

Књига 8.
Бек Акиба 2

Књига 9.
Наход
Кнегиња од Трибала
Вечност
Књига друга

Књига 10.
1915

Књига 11.
Приповетке једног каплара
Рамазанске вечери
Мале приче

Књига 12.
Протекција
Мистер долар
Жена без срца
Томаида

Књига 13.
Народни посланик
Опасна игра
Обичан човек
Београд некад и сад

Књига 14.
Мале сцене
Мали комади

Књига 15.
Ожалошћена породица
Ујеж
Свиња
Велика недеља

Књига 16.
Др
Покојник
Власт
Прва парница

Књига 17.
Ташула
Из полупрошлости
Посмртне беседе
Пред позориштем
У Српској кући

Књига 18.
Разни списи
Приповетке
Са обала Охридског језера
Косово
С Косова на сиње море

Књига 19.
Реторика

Књига 20.
Реторика 2


15 ствари које нисте знали о Браниславу Нушићу

„Мој хумор изазивајући смех на уснама ублажава суровост живота“. Тако је говорио Бранислав Нушић (8. октобар 1864 – 19. јануар 1938), комедиограф, драматург, приповедач, путописац, новинар, дипломата, реторичар. Његови комади и данас су међу најгледанијим у позориштима широм Србије , а његове књижевна дела су све чешће у рукама читалачке публике.

Друг му је отео цуру
Као момак, Бранислав Нушић је био лудо заљубљен у Милицу Терзибашић, лепу Београђанку с Топчидерског брда. Када се Милица разболела, Нушић је одмах замолио свог доброг друга лекара да је прегледа и лечи. А овај не само да ју је излечио него ју је и завео. Милица и млади лекар убрзо су се венчали, а Нушић је страшно патио, открио нам је Небојша Нушић, потомак Бранислава Нушића и управитељ „Нушић фондације“.

Нушић ускоро добија прилику за слатку освету. Позван је да у „Градској касини“ одржи предавање о љубави. У првом реду седели су Милица и њен супруг, а бивши Нушићев друг. Био је то први пишчев сусрет с неверницом.

– Шта је то љубав? То је трагична прича у којој извесна госпођица воли једног, а уда се за другог. – рекао је Нушић, а ово двоје хитро напустише гледалиште.

И у браку је живео момачки
Када је просио Даринку Ђорђевић, конзулову ћерку, Нушић јој је поставио услов. Жениће се, али да му дозволи да задржи макар један свој порок – коцку, пиће или жене. Па нек бира. Мудра је била млада Даринка, прича Небојша Нушић. Ако би изабрала коцку, отишла би кућа. Да изабере пиће, уз кућу оде и здравље! Најбоље је, мислила је она, да га пусти да јури жене. Чим је потписала да је сагласна с тим, венчали су се у манастиру код Битоља. Ипак своју „Аутобиографију“ Нушић је завршио речима да „после женидбе човек и нема аутобиографије“.

Сваком би доскочио
Набасао једном у кафани Нушић на неког лекара који је много волео да прича о књижевним проблемима. Како би навео причу на своју воденицу, лекар га пита пише ли он трагедије. А Нушић му одговори: „Да обојица пишемо трагедије. Само, ваше се повезују у чамовину, а моје у картон“. Ову анегдоту Нушићеви потомци често препричавају, па је тако дошла и до нас.

Био је заљубљен у Жанку Стокић
Шушкало се да је Нушић био потајно заљубљен у глумицу Жанку Стокић, најпознатији по улози Госпође Министарке, коју је њој и наменио. Ту љубав никада није признао, али где има дима, има и ватре. Препричавала се међу тадашњим глумачким светом анегдота из Сарајева, која каже да је уништио фрак носећи Жанки ћевапе са Баш-чаршије пред саму премијеру. Глумици су се пријели ћевапи, а он, једноставно, ништа није могао да јој одбије.

Волео је кафану више од академије
Нушићев 60. рођендан славио је цео Београд! Одржавале су се свечане академије, на његову представу дошла је краљица Марија, а он је, код свих тих великих државних посвета, одлучио да оде у Скадарлију и у кафани прослави рођендан с пријатељима. Ову причу сазнали смо од Душана Ковачевића, писца.

Цитати - Нушић

„Хадзи-Лоју“ је написао за шест сати
„Свако своје дело писао сам у трку“, открио је Нушић у разговору за београдско „Време“ 1924. године. „Свет“ је написао за 27 дана, „Пут око света за 16, „Народног посланика“ за два месеца.

Рекорд је постигао трагедијом „Хадзи-Лоја“. У среду вече у девет сати, у доба анексионе кризе, друштво у кафани решило је да одмах треба написати једно дело. Од девет увече до три ујутру комад је био готов. Од седам до десет пре подне све улоге биле су подељене.

У четвртак је била прва проба, у суботу- премијера у Народном позоришту.

Скерлић га није ценио
Нушићу је Краљевска српска академија наука нанела тешку увреду и изазвала дубок бол јер није предложила његову најављену кандидатуру.

Томе су, те 1924. године, највише допринеле сурове критике и коментари Јована Скерилћа, најугледнијег књижевног критичара тога доба, прича Небојша Брадић, позоришни редитељ.

Неправда је исправљена тек 1933. године када Нушић постаје члан Српске краљевске академије. Огорчен 1. марта 1924. написао је својој ћерки Гити Предић, писмо које је нека врста његове књижевне исповести.

– Наша импотентна генерација приписује ми у грех плодност. Они чији редови представљају једно напорно стењање пребацује ми и брзо писање – љутио се Нушић.

Скупљао је карикатуре
Бранислав Нушић био је пасионирани колекционар карикатура. Његова ћерка Гита поклонила је Музеју града Београда колекцију од стотинак портрета и карикатура, међу којима су и оне које су се налазиле у пишчевој радној соби, открила нам је Татјана Корићанац, директорка Музеја града Београда. Ту су радови српских, руских, пољских, кинеских, бразилских, бугарских, румунских и француских карикатуриста, које је Нушић за живота сакупио, као и карикатуре самог писца које је Гита касније добијала на поклон. Неке од њих дело су Уроша Предића, Пјера Крижанића, Бране Цветковића, Богосава Војновића Пеликана . . .

„Сумњиво лице“ преживело албанску голготу
Бирајући рукописе које ће понети преко Албаније, Нушић је спаковао и „Сумњиво лице“. У Приштини, одакле се ишло пешице до Призрена, морао је да смањи пртљаг. Одлучио је да неке рукописе остави у кући Арнаутина код кога је боравио у Приштини. „Сумњиво лице“ било је међу њима. „Иди бедо“, записао је. „Нисам био кадар пренети те преко Албаније!“ У страху од власти 35 година нико није хтео да овај комад постави на сцену. Крајем 1918. након пробоја Солунског фронта, Нушић се вратио у Скопље и сазнао да су Бугари претресали српске куће, запалили његове рукописе, али да су они из Приштине спасени.

Бранислав Нушић - 1915 Трагедија једног народа

Никад није прежалио сина
Нушићев син јединац Страхиња Бан борио се у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1300 каплара. Погинуо је 1915, а у писмима оцу и вереници наговештавао је свој трагичан крај. „Драги Аго, не тугуј за мном. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године“ Савременици су забележили да Нушић никада није прежалио сина. Дуго након његове смрти није писао комедије, а свој бол исказао је у прозном делу „Деветсо петнаеста – трагедија једног народа.“

Режирао је краљеву свадбу
Бранслав Нушић је 1922. године режирао венчање краља Александра Карађорђевића и румунске принцезе Марије. Он је заправо био председник државног Приређивачког одбора, дакле, био је непосредни руководилац свих културно – спортских и забавних манифестација везаних за венчање.

На коњу у владу
Приликом демонстрација због окупације Босне и Херцеговине духовити Нушић покушао је да на коњу уђе у Министарство иностраних дела. Уплашени портир Јова преклињао га је да то не чини, а Нушић му је у свом стилу одговорио „ Море пусти, Јово, није ово први ни последњи коњу који улази у министарство“.

Енигмата
Иако се Нушић сматра свестраним човеком, најмање је познато да је био и енигмата. Сарађивао је са листом за српску младеж „Голуб“ који је излазио у Сомбору од 1879. до почетка Великог рата, осим што је објављивао загонетке у „Голубу“, Нушић је као енигмата сарађивао и са београдским листом „Српче“. Две његове загонтеке објављене у Српчету (1882. године) су: „За коју реку веле да није цела?“ ( За италијанску реку По.) и „Који су јунаци и по имену и по јунаштву једнаки?“ ( Милош Обилић и Милош Обреновић).

Несташан ђак
О Нушићу се препричавала и ова анегдота. Наиме као ђак Нушић био је доста немиран на часовима, али отресит и веома бистар. На часу српског језика обрађиване су пословице, Нушић се превише окретао и није пазио шта наставник говори и овај га за казну прозва да каже неки пример пословице.
„Колико будала пита ни сто паметних не могу да му одговоре“ хитро ће Нушић.
Наставник се нађе у чуду и замисли да ли Нушић овом пословицом циља на њега па рече: „Да чујем још један пример Нушићу“.
„Паметном је довољна и реч“, мирно ће Нушић.
Разљућени наставник оде по управитеља школе и још с врата ће „Да те чујем сада Нушићу“.
„Несрећа никад не долази сама“, хитро рече Нушић.

Фотограф
Велики допринос је дао и српској фотографији. Поред тога што је уцествовао у Првој изложби фотоаматера у Београду, Бранислав Нушиц је објављивао и радове на тему фотографије у Србији и неким од тада нових техника у изради фотографија. Три своје путописне књиге илустровао је фотографијама које је сам начинио. Једну приповетку о фотографијама посветио је свом куму, дворском фотографу Милану Јовановићу. Данас се Нушићева фотографска дела могу видети у Музеју града Београда.

МАРТ 21, 2015
ТАЛИЈА ИЗДАВАСТВО БЛОГ