Аутор: Проф. др Радивоје Пешић
Страна: 330
► Остали детаљи

Студија у којој проф. др Радивоје Пешић помера границе настанка првог писма на свету, не само просторно, са Месопотамије на Подунавље, већ и временски на око 2000 година у дубљу прошлост. Књига је отворила нове димензије у изучавању историје и писмености. Издање илустровано са 58 археолошких табли.


Винчанско писмо данас – скривена истина о винчанском писму

Насловна » Историја » Винчанско писмо данас – скривена истина о винчанском писму

ПРА ПИСМО ИЗ ВИНЧЕ

Винчанско писмо познато је још и као винчаница или србица, је назив за низ симбола, или слова, нађених на преисторијским налазима у југоисточној Европи, тачније у Србији и Румунији. Постоје спорења око тога да ли је то уопште писмо или само случајни низ разних симбола. Ако би се прихватило као писмо, било би то најстарије писмо људске цивилизације, претходећи чак и сумерском клинастом писму.

Поједини научници заступају тезу да је то систем словног писма Винчанске културе, која је постојала у том региону у периоду од 6000. до 4000. п. н. е.

Класификацијом и анализом знакова винчанског писма, установљено је да ово писмо располаже са неколико верзија својих знакова. Од већег броја знакова издвојено је 57 карактеристичних. Од тога броја 14 знакова је могуће препознати као вокале. Међутим, поновљена анализа, показала је да се ради о 5 вокала, док остали знаци представљају њихове верзије. И међу консонантима, се од укупно 43 могу уочити варијанте, тако да се долази до резултата да винчанско писмо има азбуку од 26 слова.

Други научници сматрају да то није никакво писмо већ просто скуп разних симбола. Претпостављају да би Винчанско писмо пре могло бити врста прото-писма него само писмо.

Винчанско писмо и буквар винчанска слова
Винчанско писмо – Винчански буквар и сва винчанска слова

Винчанско писмо двадесет година међу Србима

Протекло је две деценије откако је у српској (тада југословенској) јавности обнародована чињеница да је у Италији, један универзитетски професор објавио нову систематизацију писма, која је померила границе прве људске писмености не само 2000 година у дубљу прошлост, већ је настанак тог писма изместила са познате колевке, Месопотамије, на наше Подунавље. Био је то палеолингвиста Радивоје Пешић, а најстарије писмо добило је назив Винчанско писмо по локалитету Винча код Београда, где су на фрагментима грнчарије и откривени ти најстарији словни знаци.

Ова је Пешићева систематизација те 1985. објављена између осталог, у италијанској престижној енциклопедији “Еуроанали”, која сваке године доноси резултате најновијих научних истраживања из свих области, а већ следеће, 1986. иста је енциклопедија Пешићеву систематизацију прогласила за откриће деценије.

За све то време је у нашој јавности владала потпуна медијска блокада, а када се после неког времена у средствима информисања о томе појавила стидљива информација, готово сви наши ауторитети су против овога заграјали громко, проглашавајући Пешићев “покушај неуспелим, дошлим пре времена!” (Срејовић), да се овде “не ради о писму већ знацима својине” (Гарашанин, Тасић, Палавестра), “једном врстом фантазије” (Бенац) итд… Није било лако професору Пешићу, који је у међувремену остварио бројне контакте са многим светским катедрама за лингвистику у циљу даљих истраживања Винчанског писма, које се у земљи порекла упорно негирало и проглашавало непостојећим.

Знаци из Винче

Винчанско писмо и латиница и ћирилица
Поредјење Винчанско писмо, латиница и ћирилица
Тако је било пре двадесет и више година, али како ствари данас изгледају? Интересантно је да је управо САНУ, чији су чланови некада били најгласнији у поништавању свих Пешићевих покушаја рада на Винчанском писму, на иницијативу једног њеног члана (Б. Брукнер) а у сарадњи са Министарством културе Србије, пре две године у Новом Саду организовали симпозијум на ову тему, чије су главне гостујуће звезде били М. Вин из Америке који је докторирао на теми “Знаци из Винче” и Х. Харман из Финске, аутор неколиких књига на тему пра-писма.

Један од спонзора ове акције била је госпођа Xоана Марлер, учитељица плеса из Америке и директорка Архео-митолошког друштва које су основале феминистикиње. Главни координатор целог овог окупљања био је извесни Марко Мерлини из Италије, чија је највећа главобоља била како да од Европске заједнице добије следећу донацију за наставак “проучавања на винчанској писмености”, па је на овом званичном скупу предложио да се име за Винчанско писмо (до сада већ у науци усвојено и познато) промени у Старо-европско писмо или Подунавско писмо, што су сви присутни здушно подржали и усвојили, без обзира на то што тај поступак може значити далекосежне последице деноминације и уопште, укидања Винче као центра прве светске писмености.

Тако неће бити за чуђење да будуће генерације уче о неком првом староевропском писму које сада може настати било где, јер је стара Европа широк појам. Да ствар буде још гора, Мерлини је ауторки ових редова у наступу искрености, признао како сумња да ће се будућа истраживања више уопште обављати у Србији, јер како све финансира Европска заједница, а Србија није у Европи… Заиста, највиши представници наше науке су на овом скупу, после више од двадесет година, поново “потопили” Винчанско писмо!


Упорно трагање за запостављеним детаљима

Професора Радивоја Пешића, међутим, овакви и слични скупови више не могу “потопити” јер је он о овим проблемима писао у својим радовима и говорио на својим предавањима, а упорно трагање за запостављеним детаљима на које није обраћана довољна пажња, довело га је до открића линеарног писма, чиме је учинио да до тада анонимне научне чињенице избију на видело, што је отворило нове димензије за даља и другачија истраживања. Наиме, постоји мишљење да је у праисторијско доба линерана писменост немогућа уколико јој не претходе сликовни облици писма. Теза Пешића о постојању линерног писма у периоду винчанске културе, разматрана на завидном нивоу у његовој књизи Винчанско писмо, открива чињеницу да је ово писмо имало неколико верзија и 57 карактеристичних слова. У упоредним таблицама Радивоје Пешић успева да издвоји коначних 26 слова и покаже њихову сличност са словима древних азбука и потпуну идентичност са етрурском азбуком. Објашњавајући свој рад професор Радивоје Пешић каже да ово писмо “својим системом насталим из његове морфологије, а ова из универзалних константи ритма, као идентификација механике духа, покреће бројне фундаменталне проблеме не само на подручју граматологије, већ и на подручју историјског развоја цивилизације и њене еволуције. Јер управо је Винчанско писмо потврда да писменост света није настала из пиктографије, како је то до данас наука тврдила површним закључивањем, већ из биолошке законитости на коју је тај праисторијски човек једино и био упућен.

Стога оно није било посвећено ритуалу, како је претпостављала Марија Гимбутас, која је тиме своје докторанте удаљавала од централне зоне поимања и усмеравала их на давно превазиђене путеве. Винчанско писмо је религија без ритуала и религија без посредника. Праисторијска религија није имала свештенике који су писали, како се то учинило Х. Харману, нити се састојала једино у начину сахрањивања, како нас обавештава А. Л. Гуран. Праисторијски човек је имао једно једино поље информација које је потицало из његовог искуства и његове чисте свести, и сваки пут ка светлости могао га је водити једино директном узлазном путањом да би се вратио истим или заобилазним смером на физички хоризонталну позицију како би сагледао линију свога кретања. Из форме коју је уцртала та линија настао је корен у математици, који је уједно корен графеме и сама графема, што је логична последица хармоније ритма. Духовним доживљавањем процеса кретања ових елемената тај праисторијски човек је могао доћи до структуре и у њој видети једино идеално јединство, а не обрнутим смером. Винчанско писмо је превасходно сведочанство тог процеса и преимућство тог осећања и поимања истине и њене природе.”


Живот у заблуди рађа мржњу, а само се из истине рађа љубав

Захваљујући мултидисциплинарном приступу истраживања винчанске писмености, проф. Пешић је успео да заинтересује за свој рад читав низ научника различитих дисциплина, који су тако образовали круг еминентних научника заинтересованих за решавање истог проблема. Српска наука, међутим, и даље ће упорно бежати од непознатог, без обзира на бројне очигледности па ће Пешић често бити у прилици да се од тих и таквих ставова не брани бекством и ћутањем што је био главни манир ових потоњих, већ речима: “Јер живот у заблуди рађа мржњу, а само се из истине рађа љубав. Тој истини нас може повести само језик, само реч које је била и на почетку.”

Случај Винчанског писма стар је готово колико и откриће самог локалитета од стране Милоја Васића, једног од пионира српске археологије који је први наговестио могућност пра-писма од графизама нађених на овом локалитету, па преко бројних истраживача који су се овим проблемом бавили сврставајући тај богати фонд писмености из доба неолита на Балкану у произвољне категорије које су биле само наговештај писма, како би се писмо као тековина уступило другим цивилизацијама. У временском распону од скоро сто година многи истраживачи имали су прилике да се суоче и са новим материјалом откривеним на скоро четрдесет локалитета широм Балкана, а на располагању им је била и савршенија технологија али им конзервативна методологија није дозволила да превазиђу знања која су им била позната једино из школских уxбеника. Тако је писани материјал са Балкана окарактерисан као “знакови својине и радионица” или “идеограмски симболични цртежи на ритуалним објектима”.

Тек појавом нове систематизације писма професора Радивоја Пешића, јавности је пружено сведочанство високог степена писмености света из доба неолита и обиље документације о високом степену његове свести, а тиме и могућност да тај свет сагледа у правој светлости, одбацујући уврежене предрасуде о његовој духовној закржљалости. У Милану је 1987. професор Пешић документовано образложио систем Винчанског писма, што је условило промену и допуну већ утврђене хронологије појаве и развоја писма, која сада гласи:

1. Протописмо Лепенског Вира (8000-6000 г. пре Хр.)
2. Винчанско писмо (5500-3200 г. пре Хр.)
3. Сумерско у Месопотамији (3100. пре Хр-75 г. пре Хр)
4. Протоеламско (3000-2000 г. пре Хр.)
5. Протоиндијско (око 2200 г. пре Хр)
6. Кинеско (1300 г. пре Хр. и траје до данас)
7. Египатско (3000 г. пре Хр-400 г.)
8. Критско (2000-1200 г. пре Хр)
9. Хетитско (166-777 г. пре Хр.)

Тапкање у мраку сопствених неистина и заблуда

Сведоци смо данас дирљиве чињенице, да је овај систем писма промовисан званично у Италији већ више од двадесет година и даље предмет ниподаштавања многих наших научника који су у завади с логиком и елементарним познавањем ствари. Манипулисати данас с научним резултатима или их дрско одбацивати, као што је то био случај поменутог скупа у Новом Саду, где је било забрањено помињање Пешићевог имена, није никакв допринос науци већ напротив, огромна штета и компромитовање науке. Уместо да се у условима демократских кретања дозволи приступ неоптерећеним ставовима, младим генерацијама и свим осталим напорима који могу дати драгоцени допринос општем напретку, невероватна је тенденција да се и даље тапка у мраку сопствених неистина и заблуда. Оно што можемо понудити Европи и свету нису ствари којих је тај свет већ презасићен и ни сам не зна како да их се реши, већ фундаментална знања и истине које о нама треба да сазна и прихвати.

А благопочившем професору Пешићу, без обзира на сва ћутања и оспоравања данас више нико не може преузети улогу пионира српске палеолингвистике, чијим се књигама већ ево годинама уназад, богати српска и друга духовна елита широм света. Могуће да је према томе, и други великан наше археологије Д. Срејовић био у праву, када је у жељи да негира резултате Пешићевих истраживања, нехотице му изрекао највећу потврду, да је “његов рад дошао пре времена”.

Нама остаје једино да се питамо, колико то времена треба да прође у земљи Србији да препознамо праве људе или ћемо, како нас то историја учи, и даље чекати да на то добијемо одобрење и благослов из иностранства, оданде где је то све много боље, лепше, па према томе, вероватно и “паметније”. А свет старих цивилизација чијег смо знања баштиници из дубине векова и даље ће нам слати поруку: Ко је неписмен? Онај “који не познаје умеће писања”, или онај који поруку не уме да прочита?

Весна Пешић

Извор: Часопис Српско огледало