МИКРО КЊИГА
    од 1984. год.
    ✚ Православни подсетник
    ♥ Lista želja
    Билтен
    Форум
    Контакти и питања
    Knjige▹PravoslavljeПодвижништвоPravoslavljeСвети оциИнокентије Московски
    Од земље до неба: Апостолски подвизи светог Инокентија Аљаског
    Аутор: Андреј Вермут
    Страна: 119
    Остали детаљи
    Veličina slova: A A
    БЕ­СЕ­ДА о. Се­ва­сти­ја­на Да­бо­ви­ћа одр­жа­на у при­су­ству пре­о­све­ће­ног Ни­ко­ла­ја, епи­ско­па Пра­во­слав­не Цр­кве у Аља­сци и Сје­ди­ње­ним др­жа­ва­ма, и пред чла­но­ви­ма и при­ја­те­љи­ма исте, за­јед­но са па­ро­хиј­ском шко­лом Св. Сер­ги­ја на про­сла­ви у част сто­те го­ди­шњи­це ро­ђе­ња ИНО­КЕН­ТИ­ЈА, пр­вог епи­ско­па Пра­во­слав­не Цр­кве у Аме­ри­ци Сан Фран­ци­ско, Ка­ли­фор­ни­ја.

    1797. 26. ав­густ/7. сеп­тем­бар 1897.

    ПРЕ­О­СВЕ­ЋЕ­НИ ВЛА­ДИ­КО и нај­по­што­ва­ни­ји оче у Бо­гу! Дра­ги при­ја­те­љи! Дра­га де­цо!

    Сто­је­ћи ме­ђу овим ску­пом, ја за­ми­шљам дру­го дру­штво, ве­ће од ово­га, ко­је ис­пу­ња­ва про­стра­не ход­ни­ке јед­ног ве­ли­чан­стве­ни­јег зда­ња у пр­вој пре­сто­ни­ци Ру­ског цар­ства – Мај­чи­ци Мо­скви. Мо­ја ма­шта иде још да­ље, и ви­дим дру­гу ма­су озбиљ­них гра­ђа­на, за­јед­но са на­шим бо­го­сло­ви­ма и мо­ли­тве­ним хри­шћа­ни­ма, у да­ле­ком Си­би­ру, гра­ду Ир­кут­ску. Чи­ни ми се да их чу­јем ка­ко из­го­ва­ра­ју име оно­га ко­га су до­шли да че­ству­ју, Ино­кен­ти­ја. Мо­је це­ло би­ће треп­ти са по­што­ва­њем на сам звук тог име­на. Ср­це ми је ис­пу­ње­но ве­се­љем ка­да по­ми­слим на чи­сту ра­дост и оправ­да­ни по­нос се­ља­ка у се­лу Ан­гин­ское, Ир­кут­ска област – род­ном ме­сту ви­со­ко­пре­о­све­ће­ног ми­тро­по­ли­та Ино­кен­ти­ја. Па ипак сво то мно­штво и те­ри­то­ри­јал­на раз­да­љи­на су са­мо део про­сла­ве овог ве­ли­ког до­га­ђа­ја. По­гле­дај­те, кам­чат­ска пле­ме­на са ро­дом Ја­кон­та пе­ва­ју о ње­му, док Але­у­ти и аља­ски Ин­ди­јан­ци бла­го­дар­но по­ми­њу сво­га учи­те­ља на да­на­шњи дан – сто­го­ди­шњи­цу ње­го­вог ро­ђе­ња. Док ве­ли­ко Пра­во­слав­но ми­си­о­нар­ско дру­штво Ру­си­је, ко­је да­нас по­др­жа­ва на­шу успе­шну Цр­кву у Ја­па­ну и дру­гим де­ло­ви­ма све­та, че­ству­је све­ште­ну успо­ме­ну на свог устро­ји­те­ља, и ми – бла­го­си­ља­мо овај сто­ти ро­ђен­дан на­шег пр­вог епи­ско­па у Аме­ри­ци – истог Ино­кен­ти­ја, Ми­тро­по­ли­та Мо­сков­ског.

    Ве­ли­ки ми­си­о­нар, ко­ји је оти­шао из овог ви­дљи­вог све­та пре осам­на­ест го­ди­на, и чи­ји оста­ци по­чи­ва­ју у Све­том Тројц­ко-Сер­ги­је­вом ма­на­сти­ру, још увек жи­ви у ср­ци­ма пу­ним љу­ба­ви раз­ли­чи­тих на­ро­да ко­је је он ду­хов­но ру­ко­во­дио. Раз­у­мем и осе­ћам да имам по­себ­ну по­вла­сти­цу ве­че­рас, на ко­јој нај­у­срд­ни­је и нај­смер­ни­је бла­го­да­рим на­шем ми­ло­сти­вом епи­ско­пу и нај­ча­сни­јем оцу у Бо­гу. Ду­бо­ко осе­ћа­ју­ћи љу­бав на­ших ар­хи­па­сти­ра, осме­лио сам се и од­ва­жио да ис­тра­жим не­ви­дљи­во, ви­де­ћи ду­хов­не очи на­шег пр­вог тру­до­љу­би­вог ми­си­о­на­ра, ко­је си­ја­ју бла­гим све­тлом на овај скуп, одо­бра­ва­ју­ћи сла­бе ре­чи ва­шег си­на, ва­шег бра­та и па­сти­ра – јед­ног од пр­во­ро­ђе­них у мла­дој пра­во­слав­ној аме­рич­кој Цр­кви.

    Јо­ван Ве­ни­ја­ми­нов је ва­и­сти­ну био ве­ли­ки чо­век! Као је­дан од пр­вих све­ште­ни­ка у Аља­сци, тру­дио се пет­на­ест ду­гих го­ди­на у не­ко­ли­ко де­ло­ва те про­стра­не обла­сти, на­чи­нив­ши свој дом нај­пре у Уна­ла­ски а по­том у Сит­ки. Але­ут­ска ба­ја­дар­ка, или ма­ли ка­ну на­пра­вљен од ки­то­ве ко­же, био је је­ди­но сред­ство ко­је је имао за сво­ја пу­то­ва­ња на ду­ге ста­зе тих пи­о­нир­ских да­на у Аља­сци. Че­сто се де­ша­ва­ло да је у тој под­лој, вла­жној кли­ми, је­ди­ну уте­ху на­ла­зио у зе­мља­ном чу­ну пре­кри­ве­ном ко­жа­ма. Не­ћу вас за­др­жа­ва­ти по­на­вља­њем; чу­ће­те и чи­та­ће­те о ње­го­вом жи­во­ту, и ви­де­ти ка­ко је Про­ми­слом Бо­жи­јим, ча­сни отац Јо­ван по­стао по­знат као Ино­кен­ти­је, и ка­ко се вра­тио у Аља­ску као та­мо­шњи пр­ви епи­скоп, а та­ко­ђе и као наш пр­ви аме­рич­ки епи­скоп!

    Има не­ко­ли­ко љу­ди у овом гра­ду ко­ји су га лич­но ви­де­ли и се­ћа­ју се мо­рал­них по­у­ка њи­хо­вог бла­гог па­сти­ра. Осим ста­ри­је бра­ти­је и се­ста­ра ме­ђу ва­ма, не­ки од по­ме­ну­тих љу­ди су та­ко­ђе оци у њи­хо­вим за­јед­ни­ца­ма. Наш при­сут­ни епи­скоп и во­ље­ни отац у Бо­гу је јед­ном био под ду­хов­ним вла­шћу нај­ча­сни­јег Ино­кен­ти­ја, и то је би­ло то­ком сту­дент­ског жи­во­та на Мо­сков­ској ака­де­ми­ји, ка­да је Ино­кен­ти­је био епи­скоп цр­кве Хри­сто­ве у тој обла­сти.

    Имам јак раз­лог да оста­нем при свом убе­ђе­њу да је ми­си­о­нар­ски све­ште­ник Јо­ван Ве­ни­ја­ми­нов при­стао и на на­шој ов­да­шњој оба­ли; и, ка­ко во­лим да раз­ми­шљам о то­ме – да је по­да­рио Бо­жи­ји бла­го­слов на­шој ле­пој Ка­ли­фор­ни­ји. Би­ло је то у је­сен 1838. го­ди­не ка­да је овај бо­го­бо­ја­жљи­ви не­и­мар на­пу­стио Сит­ку је­дре­ња­ком да би це­лом ду­жи­ном пло­вио по ве­ли­ком Па­ци­фи­ку и об­и­шао око Рта Хорн ка Евро­пи и Санкт Пе­тер­бур­гу. У то вре­ме је вла­да Аља­ске, сле­де­ћи му­дре са­ве­те Ба­ра­но­фа, (још јед­ног ве­ли­ка­на), до­би­ла и др­жа­ла зе­мљу у Ка­ли­фор­ни­ји, где је има­ла на­пред­ну ко­ло­ни­ју у де­лу ко­ји је са­да по­знат као округ Со­но­ма. Ба­ра­ноф је до­бро знао ко­ли­ка је вред­ност Аља­ске, но Ка­ли­фор­ни­ја му је, са ње­ним мно­гим из­во­ри­ма и ве­ли­чан­тве­ном оба­лом, би­ла по­треб­на као сто­ва­ри­ште за жи­то за Ве­ли­ки Се­вер. Ла­ђе ко­је су пло­ви­ле око све­та до­ла­зе­ћи са Се­ве­ра, сва­ка­ко су мо­ра­ле да при­ста­ну у во­да­ма Ка­ли­фор­ни­је, да би се снаб­де­ле и из­вр­ши­ле ко­нач­не при­пре­ме пре не­го што ис­пло­ве око Рта за ста­ри свет. И та­ко је би­ло мо­гу­ће да наш дра­ги ми­си­о­нар при­не­се Бо­жан­стве­ну Ли­тур­ги­ју у ка­пе­ли у Форт Ро­су, и да кр­сти Ин­ди­јан­це у Ру­ској ре­ци. Ни не по­ку­ша­вам да по­ми­слим о то­ме да је наш апо­стол ишао по пе­ску – та­мо где је наш ве­ли­чан­стве­ни град Сан Фран­ци­ско са­гра­ђен. Ра­ди прав­де пре­ма успо­ме­ни, са­мо пи­там: зар не по­сто­ји исто­ри­ја ве­за­на за Ру­ско бр­до у С. Ф.?

    Из­у­зе­тан бе­ше тај ру­ски све­ште­ник из Си­би­ра. Био је ме­ха­ни­чар, на­ви­га­тор, учи­тељ, ад­ми­ни­стра­тор, про­по­вед­ник Је­ван­ђе­ља. Јад­но си­ро­че пре­мла­до да за­ра­ди за соп­стве­ни хлеб за­ви­си од ми­ло­сти­ње си­ро­ма­шних ро­ђа­ка, ко­ји­ма је би­ло стра­но ка­ко он оп­ста­је. Из ма­ле ва­ро­ши­це он на­ла­зи пут до гра­да Ир­кут­ска, где по­ста­је па­стир, во­љен од свог вер­ног на­ро­да. По­том од­ла­зи, као што је ми­слио, да се пре­да свом сво­јом сна­гом и зна­њем, јед­но­став­ним Але­у­ти­ма, ко­ји су се­де­ли у та­ми на да­ле­ким остр­ви­ма Оке­а­на. Упра­во је он, ка­сни­је се­де­ћи на са­бо­ру Нај­све­ти­јег вла­да­ју­ћег Си­но­да, онај ко­ји је пред­ло­жио да пра­во­слав­ни епи­скоп у Аме­ри­ци пре­не­се сво­је се­ди­ште из Сит­ке у Сан Фран­ци­ско.

    Бог је иза­брао Јо­ва­на Ве­ни­ја­ми­но­ва, си­ро­ма­шног све­ште­ни­ка са обич­ним обра­зо­ва­њем, да по­не­се све­тлост пра­во­слав­ног Хри­шћан­ства са ис­то­ка на за­пад, из Ази­је у Аме­ри­ку! И ве­ли­ка Ру­ска Цр­ква се бла­го­род­но до­ка­за­ла до­стој­на апо­стол­ске си­ле: пра­вед­но де­ле­ћи Реч Исти­не, нај­де­таљ­ни­је оба­вља­ју­ћи де­ло. Она вер­но чу­ва апо­стол­ску во­љу, као што је из­ра­же­но у овим ре­чи­ма: пре­зви­те­ри ко­ји су до­бре ста­ре­ши­не до­стој­ни су дво­стру­ке ча­сти, осо­би­то они ко­ји се тру­де у про­по­ве­да­њу и уче­њу - те уз­во­ди Сво­га ми­си­о­на­ра на ви­со­ки по­ло­жај. У но­вом зва­њу ар­хи­па­сти­ра нај­по­што­ва­ни­ји Ино­кен­ти­је по­ред Аља­ске Цр­кве, устро­ја­ва још две епар­хи­је у ис­точ­ном Си­би­ру. Стал­но је пло­вио пре­ко оке­а­на, или се во­зио са­о­ни­ца­ма у ко­је су би­ли упрег­ну­ти ир­ва­си и пси пре­ко те­ри­то­ри­је ко­ја се про­те­за­ла хи­ља­да­ма ки­ло­ме­та­ра да­ле­ко, сву­да кр­шта­ва­ју­ћи до­мо­ро­це, ко­је је упо­знао са ко­ри­шће­њем сло­ва, и пре­вео Је­ван­ђе­ље на њи­хо­ве ма­тер­ње је­зи­ке.

    Би­ла је и још увек је на­ви­ка не­ких осо­ба, ко­је се не­при­ја­тељ­ски од­но­се пре­ма Пра­во­слав­ној Цр­кви, да го­во­ре о њој као о мр­твој цр­кви. Та­ква др­ска оп­ту­жба би се мо­гла из­ре­ћи из три раз­ло­га, и то су: та­кве осо­бе су или од­луч­не по од­ре­ђе­ном по­ли­тич­ком прав­цу, без по­што­ва­ња пре­ма исти­ни; или, ни­су на­кло­ње­не до­бром ми­шље­њу пре­ма Ис­точ­ним Хри­шћа­ни­ма, ко­је би би­ло не­у­год­но при­зна­ти за са­бра­ћу док они кроз дру­штве­не ве­зе ужи­ва­ју у лич­ној удоб­но­сти; а ако ни­је ни то, он­да због ла­ко­ми­сле­но­сти и пот­пу­ног не­зна­ња о чи­ње­ни­ца­ма из оп­ште исто­ри­је. И у мо­дер­но вре­ме као у про­шло­сти, Ру­ска цр­ква је до­ка­за­ла ви­ше не­го јед­ним при­ме­ром да је она жи­ва ми­си­о­нар­ским ду­хом. Мо­же­мо ли да осу­ди­мо сло­вен­ску пра­во­слав­ну Цр­кву у зе­мља­ма Бал­ка­на и у Аустри­ји, бу­ду­ћи да се она бо­ри за свој оп­ста­нак про­тив агре­сив­них упа­да на соп­стве­ној зе­мљи од стра­не бра­ће из „Ису­со­вог дру­штва“? Ве­ли­ки при­лив аме­рич­ких сек­та­шких про­по­вед­ни­ка у Ара­ли­ји и Па­ле­сти­ни ни­је раз­лог на осно­ву ко­га би ма ко имао оправ­да­ње да ка­же да је Хри­сто­ва Цр­ква у тим кра­је­ви­ма мр­тва! Зар ни­је Грч­ка Цр­ква по­ка­за­ла сво­јим де­ли­ма не­по­ко­ле­бљи­вост сво­је ве­ре?

    Но, на­ша на­ме­ра ни­је да пре­да­је­мо исто­ри­ју, ни­ти смо ми ов­де из пу­ке ра­до­зна­ло­сти. По­гле­дај­мо ко­ја је на­ша ду­жност у ово­ме ча­су. Оку­пи­ли смо се да по­ка­же­мо бла­го­дар­ност свом до­бро­чи­ни­те­љу, и на до­сто­јан на­чин по­шту­је­мо успо­ме­ну на на­шег дра­гог ар­хи­па­сти­ра Ми­тро­по­ли­та Ино­кен­ти­ја. Се­ћа­ју­ћи се оно­га ко­ји је имао власт над на­ма – Хри­шћа­ни­ма ње­го­ве епар­хи­је, се­ћа­ју­ћи се оно­га ко­ји нам је го­во­рио Реч Бо­жи­ју, по­ми­сли­мо са­да на Бо­жан­ску за­по­вест о ње­го­вој кон­чи­ни, да би смо бо­ље мо­гли сле­ди­ти при­мер сил­не ве­ре, ко­ју нам је да­вао то­ком це­лог свог жи­во­та. Прем­да ве­о­ма слаб по­след­њих да­на жи­во­та због ста­ро­сти и бо­ле­сти, наш пре­по­доб­ни вла­ди­ка је остао би­стро­у­ман све до кра­ја, и за­и­ста је ње­гов зе­маљ­ски пут до­стој­но овен­чан сјај­ним хри­шћан­ским кра­јем. Ре­ци­те им, ка­зао је пре не­го што је уснуо, да не го­во­ре по­смрт­не го­во­ре на мо­јој са­хра­ни, они су пу­ни по­хва­ла. Не­ка ра­ди­је одр­же про­по­вед, да бу­де на по­у­ку и ево о че­му: Го­спод утвр­ђу­је ко­ра­ке сва­ког чо­ве­ка.

    Је­ро­мо­нах Се­ва­сти­јан

    Сан Фран­ци­ско, 16./28. ав­густ 1897. год.

    Ру­ско-Аме­рич­ки пра­во­слав­ни бла­го­ве­сник,

    бр. 2. 15./27. сеп­тем­бар 1897. стр. 42-45.


    СAДРЖАЈ

    Увод, 7

    ПРВИ ДЕО:

    Житије и подвизи светог Инокентја, 11
    Рана младост, 13
    Полазак за позивом Божијим, 17
    Охристовљење културе, 21
    Наставник трудољубља, 27
    Живот у складу са природом, 31
    Епископ Аљаске и Сибира, 35
    Апостолски подвижник, 39
    Братство светитеља, 47
    Врховни пастир Русије, 55
    Позив Светог Инокентија, 59
     
    ДРУГИ ДЕО:

    Пут који води од земље ка небу - одломци из списа Св, Инокентија, 61
    Жеђ за Небесима, 63
    Крст, 65
    Дарови Светога Духа, 69
    Стицање Светога Духа, 73
     
    ТРЕЋИ ДЕО:

    Додатак српском издању, 85
    Беседа у част Св, Инокентија, 89
    O заслужном архимандриту Севастијану Дабовићу, 95
     
    Акатист Светом и Богоносном
    оцу нашем Инокентију Аљаском, 105
    Напомене, 117
     Библиографија, 11


    Детаљни подаци о књизи
    Наслов: Од земље до неба: Апостолски подвизи светог Инокентија Аљаског
    Издавач: Манастир Подмаине
    Страна: 119 (cb)
    Povez: meki
    Писмо: ћирилица
    Формат: 21 cm
    Година издања: 2006
    ИСБН:
    RASPRODATO
    Nije u planu obnavljanje izdanja





    Ocene i mišljenja čitalaca
    Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


    Pitanja, odgovori, mišljenja...
    Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima

    Poruku poslaoPoruka
    MIKRO KNJIGA D.O.O.
    Kneza Višeslava 34, 11030 Beograd, Srbija
    e-pošta: prodaja(а)mikroknjiga.rs
    Komercijalna banka: 205-33117-65
    Matični broj: 07465181
    Šifra delatnosti: 5811
    PIB: 100575773
    Dokumenti o identifikaciji

    © Mikro knjiga 1984-2024