Аутори: архимандрит мр Алексеј (Богићевић), Радмила Мишев
Страна: 208
► Остали детаљи

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, у сали Владичанског двора у Крагујевцу, 3. новембра 2014. године у 18,30 часова, одржано је представљање књиге “ДЕЧАНСКЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ” архимандрита манастира Светог Луке у селу Бошњани, мр Алексеја (Богићевића). О књизи и њеном настајању говорили су Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, ректор Богословије Свети Јован Златоусти, протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, госпођа Радмила Мишев, уредник часописа „Светосавско звонце“, и аутор књиге архимандрит Алексеј Богићевић.

Први је учеснике трибине и све присутне поздравио Владика Јован, изражавајући захвалност свима који су се окупили у Владичанском двору Епархије шумадијске, истакавши да нас је вечерас је у овом дому окупила, сакупила, сабрала, књига архимандрита Алексеја “Дечанске и друге приче”. Ово је књига која нам у овим смутним временима улива поуздање, зато што у овој књизи има много што шта, да човек може потпуно да ослика време у којем је живео ондашњи млади искушеник Миломир, садашњи Алексеј, братија дечанска и услове у којем је живела цела светиња Дечанска. Овом књигом је архимандрит Алексеј покушао и рекао бих дословно успео, да нам пренесе и дарује богато искуство хришћанске љубави које је он стицао у његовом постригу, манастиру Дечанима, а поред ћивота Светог Краља. Он се ту утврдио у вери Православној и што је веома важно у монашком искуству. Отац Алексеј је живео у времену када је ондашња идеологија и многи људи у тој идеологији, сматрали па чак и писали, кад су хтели да представе неком шта су манастири, или боље рећи да заплаше оне који хоће да дођу у манастир, па су говорили да су манастири: “да су затвори нису, а јесу, да су луднице, нису, а јесу”. Сад замислите како је то деловало на оне који хоће да дођу у манастир. Међутим, заборавили су да кажу да су манастири били наше духовне болнице. Наш народ је у њима налазио лека својој души и налазио начин и снагу да издржи, да одржи веру и име своје. Ту се о. Алексеј учио и трудио, и гледајући чудесна исцељења пред ћивотом Стефана Дечанског, како Бог кроз мошти Дечанског чудотвори и како Бог кроз то чудотворство, а није мали број које је о. Алексеј доживео и видео, он је ту видео да Бог не гледа ко је ко, ни које је нације, ни вере. Бог је даривао исцељење и православнима и неправославнима. И то је један од стубова његовог утврђења, учвршћења, да издржи и да се одржи у ономе у шта га је Господ призвао, да буде монах. Кроз та чудесна исцељења, он је могао заиста да изговара и да се уверава и себе и друге, да је “диван Бог у светима својим”. Поред те светиње дечанске, о. Алексеј је имао благослов да управо одраста у тој монашкој дечанској заједници, имајући за духовне вође надалеко познате игумане о. Макарија и Јустина. Ову двојицу сам дуго познавао. У наша времена су се манастир Дечани и манастир Студеница, сматрали братском кућом. Ја бих волео када бих могао да вам представим како је дочекивано братство студеничко у манастиру Дечанима, и како је дечанско братство дочекивано у манстиру Студеница. Била је то посластица слушати старца Јулијана и старца Макарија, како један другог теше и храбре, јер није било лако бити монах у тим смутним временима. Дакле, ти старци, Макарије и Јустин су снажили душу нашег Алексеја. Овом књигом је о. Алексеј покушао и успео да отргне од заборава ликове ових стараца и целокупно братство дечана, и ја му од срца захваљујем што је ово записао.

Отац Зоран Крстић је рекао да када је добио књигу, видео је да је то необична књига и моје излагање ће бити необично, у виду асоцијација. У овој књизи имамо својеврсну историју једног времена. Та историја је специфична, да ли су то само факта и чињенице, не, то је испричана историја кроз људе и кроз њихов доживљај цркве и живота. Прва асоцијација је да када сам видео наслов књиге “Дечанске приче” сетио сам се нобеловца Иве Андрића, који је рекао: да приче причају људи људима и те приче непрестано теку од како се човек појавио. У свим генерацијама се причају приче и сви воле приче и радо причају приче. У свим тим причама као да је једна тема, а то је прича о људима. Главна је тема људи и њихове судбине, тј. човек. Друга асоцијација је да све приче у овој књизи су приче о људима и сви ти људи су волели манастир, и то је најважније. Захваљујем се о. Алексеју и госпођи Мишев на труду што су нам подарили ову топлу књигу о људима који су волели манастир.

Приређивач ове књиге Радмила Мишев, рекла је да су их питали често да ли је ова књига написана под утицајем књиге “Свети, а не свети” рекла сам да није. Наша прича у овој књизи се завраша 90 – тих година, међутим дечанска прича наставља да траје. Оно што нисмо могли да знамо, неки су наслућивали, шта ће да буде, и ми смо били јако тужни када је дошло ново братство, када су отишли отац Јустин и Алексеј, међутим, чудесан је промисао Божији, дошли су млади, дошло их је много, и то је био начин да манастир опстане, да није било њих 37 младих, здравих и јаких монаха, који могу да одрже имање, цркву, да се непрестано служи служба, ко зна шта би било, то је та непрестана дечанска прича. Данас им је тешко, изузетно им је тешко, али то ништа није ново. Ја сам расла у Дечанима, на тим дечанским причама, и то је негде, формирало мој поглед на свет, начин писања и начин рада и да је “Светосавско звонце” плод тог семена посејаног у детињству.

На крају је отац Алексеј рекао да не зна да ли је ова књига савршена, није савршена сигурно, али знам да она чини чуда. На који начин? Захваљујући овој књизи ја и госпођа Мишев, доживљавамо да нам се људи јављају, унуци праунуци, људи описаних у овој књизи и долазе на промоције, зар то није чудо. Захваљујући њима ми се враћамо на те метохијске просторе, одакле смо Радмила и ја. Она ме је натерала да напишем ову књигу, и књига је угледала светлост дана на Велику Суботу 2014. год. Ово је друго издање, надам се да ће бити и треће, допуњено издање. У овој књизи су описани дечански монаси али и они које сам ја познавао, а нису били дечански монаси. То су чудесни људи које сам годинама носио у себи, и просто сам осећао као некакав дуг да их преточимо у књигу да се не забораве, ја верујем да је њих Господ записао у књигу живота, то јесте најважније, али било би ми жао пошто смо пролазни људи, да се нешто не заборави.