Аутор: Владимир Димитријевић
Страна: 100
► Остали детаљи

Ево, најзад, књиге о Кијуку, Кијук: Мудра птица љубави, коју су објавиле Двери српске и нова издавачка кућа националне литературе, Цатена Мунди. Књига је неопходна свима онима који желе да се упознају са величанственим делом човека који је био својеврсни континент наше културе. У зборнику су прво дати чланци са ширим погледом на оно што је урадио, прикази његових књига објављених за живота, оглашавања после његовог пресељења у вечност, представљање постхумно објављене књиге Хришћанство без Христа, сећања на Кијука, повест о његовом односу према Светосавској Цркви, два значајна интервјуа, да би се све завршило записима и стиховима који, можда најинтимније и најдубље, саопштавају тајну човека, који је, како неко рече, био усправан међу рушевинама. У сваком од понуђених наслова налазе и самосвојни увиди који доприносе да се личност и стваралаштво Предрага Драгића сагледају на нов и свеж начин – Кијук: Мудра птица љубави пуштена је у продају!

<б>О наслову ове књиге
Наслов ове књиге је преузет из Хиландарске повеље Светог Стефана Првовенчаног, који описује свог оца, Симеона Мироточивог, занетог прелепим дрветом разгранате крошње на коме певају многе „мудре птице љубави“, и међу њима његов „детић Сава“. Ево речи Светог Стефана: „А овај /Симеон/ се у мисли узносаше и жељаше, као да он стоји на узвишеном месту, у пролетње време веселога то јест сунчанога дана. Виде издалека равну ливаду, красну по изгледу, лепу створењем. А посред ње стојаше дивно дрво, кружно гранама, густо лишћем, преукрашено плодовима, које даје добар мирис. А посред дрвета беше се настанила птица слаткогласна, кротка у седењу, тиха у песмама, весела у игри, јасна у шаптању, која је једна од мудрих птица љубави, и слатки његов детић /Сава/.”

Ово дрво разгранате крошње свакако је Света Гора, а мудре птице љубави су монаси. Иако није био монах, човек коме је посвећен овај зборник био је једна од таквих птица, сасвим на трагу нашег првоучитеља, Саве Немањића, који нас је просветлио светлошћу Христовом и научио да будемо Богочовекови, а никада сведени само на човека, смртног и пролазног, како су себе на патуљасти псевдохуманизам свели они којима је „Христов викар“ од 1054. важнији него Христос. Светог Саву следио је Свети кнез Лазар, а његов пут, пут светости и честитости миломе Богу приступачне, многи и многи, међу којима и Предраг Р. Драгић Кијук, који је, са Дучићем, могао слободно рећи: „Пре свачији сужњи но ичије слуге.“

<б>Реметник и космополита
Колико је нама у знању, творац неологизма „реметник“ (човек који својим интелектуалним и моралним ставом ремети планове моћних, разбија лажне схеме мишљења, освешћује ближње, скида жабокречину са дубоких вода ума) свакако је Предраг Р. Драгић Кијук. Он је увек био такав, још од своје младости, када је у, Студентском културном центру у Београду правио трибине које су узнемиравале идеолошке следбенике и врхушку Титовог Београда.

„Политика“ 12. марта 1972, у тексту „Марко Краљевић сумњив на трибини“, после најаве да је Серж Дубровски обећао да ће доћи у Београд и у СКЦ довести свог великог пријатеља, Ролана Барта, новинар истиче да Кијук више не сме ни да каже ко би могао да дође на трибину СКЦ (помињу се Маркузе, Колаковски), пошто „многи политички људи града и републике /…/ имају обичај да опасно прокоментаришу послове Студентског културног центра“.

Политичари час хвале, час куде, а кад се, поводом научне трибине о Марку Краљевићу на паноу испред СКЦ-а нашла реченица Вука Караџића „Никакога човека нема који није чуо за Марка Краљевића“, „десетак чиновника разних друштвено – политичких установа су строго и прекорно запитали: Шта вам то значи?“ Кијук је новинару рекао: „Тако сам, организујући расправу о историји српске ћирилице, био проглашен српским националистом. Кад сам уприличио разговор поводом 100-годишњице рођења Стјепана Радића био сам назван хрватским шовинистом. Кад сам позвао из Рима Ливија Матајна да говори о кинеској културној револуцији био сам ултралевичар. И тако ми готово сваки потез донесе неки непријатан прирепак.“

Био је Кијук онакав каквим га је осетио његов професор, Рашко Димитријевић, који је свом студенту 18. марта 1969. године, а поводом Кијуковог огледа о Достојевском, у писму рекао: „Ишао си, наравно, линијом свог схватања људи и света, остао си томе веран до краја, и твој Достојевски је, иако си тврђења заснивао на чињеницама и цитатима, ипак творевина твог узнемиреног душевног и интелектуалног напора да га прикажеш онаквим какав се он у теби остварио.“ Зато је могао да постигне оно о чему је, поводом Кијукових раних есеја о нашим средњовековним писцима, сведочила његова професорка, др Радмила Маринковић, 1974. године: „Драгић иде директно према човеку и општим људским проблемима и на посебан начин оживљава, осавремењује писце удаљених векова.“

Зато је, понављамо, Кијук био и остао реметник: борио се против заборава, а за трајне вредности, неодвојиве од усправног стајања пред Богом и људима.

Али ови скромни редови ни изблиза нису дорасли задатку који пред собом има зборник Кијук: Мудра птица љубави. Мудрост и љубав, које су у његовом срцу свиле гнездо, и данас нас наводе да кренемо тамо где се чује пој Кијукове слободе у Христу. И зато, дакле, Кијук: Мудра птица љубави.

<и>Владимир Димитријевић