Аутор: Владика Николај
Страна: 207
► Остали детаљи

Предговор

Обзидана народним телом, столећима је наша народна душа муцала и мучила се тражећи језик којима би одзборила своје болове, своје туге, своје чежње и своје молитве. И нашла је језик, нашла у Владици Николају. кроз њега наша муцава душа променила се у ридање, како не виде наше око, у речите молитве какве не чу наше ухо. Он је богопослани огњени језик, који стоји над нашом душом и она се пламено и страсно исповеда „Тросунчаном Владици светова“. Он је стил, благодатно – раскопни стил наше душе. Он говори; никада у нас није тако говорио човек. он се моли; никад се у нас није тако речито молио човек. Он има дар речи, јер има дар свеосећања, дар жалостивости, дар свељубави, дар молитве. До њега, ми смо били очајни: утрнула је христочежњивост наше душе, сасушила се и замрла. Од њега – ми смо устреперили радошћу: христочежњивост наше душе оживела је у њему, васкрсла и подмладила се. Пламен христочежњивост Расткова уселила се у њега и разбуктала у огроман пожар: и он гори у том пожару, гори на жртву всесоженија за всљхљ к чфа. Зато је он постао наш оптимизам, наш оптимизам, у мрачне дане наше очајне садашњице. Ми присуствујемо великом и ретком чуду, дивном и светом знаку времена: први пут се блажена Вечност Свете Тројице укотвила у Растку, …