МИКРО КЊИГА
    од 1984. год.
    ✚ Православни подсетник
    ♥ Подсетник
    Билтен
    Форум
    Контакти и питања
    Светитељи руских катакомби
    Dodaj u podsetnik - Wish List
    У књизи се први пут код нас говори о ономе о чему се иначе и у свету мало зна - о Истинитој Православној Катакомбној Цркви Русије. Истинитој - у смислу верности аутентичном јеванђелском духу и оданости до мучеништва за Истину Христову. Будући да су је прогони отерали у илегалност, то јест у својеврсне катакомбе нашег доба, она је по њима и добила име.

    Преузето из књиге :

    РУСКА КАТАКОМБНА ЦРКВА

    Страдања православних хришћана у Русији после револуције 1917. године упоредива су са страдањима првих хришћана. Ради очувања чистоте Православља, део Руске Цркве тада се повукао из јавности. И уместо да тиме нестане из видокруга совјетске власти, она постаје предмет суровог гоњења. У акцији искорењења религије милитантни атеизам се свом силином обрушио на Катакомбну Православну Цркву, истовремено поричући и на Истоку и на Западу њено постојање. Речи апостола Павла да ће "сви који хоће да живе у Христу Исусу (макар то било скривено од очију других) бити гоњени", дословно су се испуниле на Катакомбној Цркви.

    Међутим, да је све време комунистичког "раја на земљи" руска душа била жива сведочили су многи емигранти на Западу. Они су говорили о тајним богослужењима по фабрикама, бироима и другим местима, које су верници били увежбани да за тили час претворе из обичних световних просторија у цркве, и обратно.

    У тим амбијентима деловало је тзв. "бело монаштво", тј. тајни монаси који су се, радећи по фабрикама и совјетским институцијама, држали својих монашких завета. Прича се о фантастичној бројци од око 70 хиљада таквих људи расејаних по целој Русији. Поменут је и неки генерал коме су, спремајући га за сахрану, испод униформе нашли монашку схиму. Исто тако пронела се вест "о цркви које нема и граду кога нема", односно да је познати инжењер у једном од комсомолских "невидљивих" градова – војних база (необележених на картама, насељених искључиво комунистичком младежи), у којима, јасно, није могло бити ни помена о постојању храма, као верујући човек био удостојен да види епископа, свештенике и мноштво верника у подрумима града над којим се шепурила петокрака.

    Од 1917. године прогон вере и верника био је отворен, па се то, наравно, дешавало и у концентрационим логорима. Тамо су свештеници били шишани и бријани и забрањено им је да носе мантије и крстове. Разумљиво да није могло бити помена о богослужењу, а мошти светих отаца биле су изложене порузи у антирелигиозним музејима.

    Монаси који су остали на Соловкама као стручњаци за поједине послове био је забрањен сваки контакт са затвореницима, под претњом смртне казне. Посебно је тешко било пред велике празнике, јер је било немогуће окупљање, чак ни по двоје. Нико нигде није био пуштан без специјалне дозволе, обиласци ноћних патрола били су чешћи, а страже удвостручене. Да би се богослужило морало се стално бити спреман на мученичку смрт.

    †††

    У глуво доба ноћи, 18. фебруара 1932. године (по новом календару), догодио се "Велики Петак" руског монаштва. Тада је читаво руско монаштво у току једне једине ноћи нестало у концентрационим логорима. У Лењинграду је ухапшено 40 монаха лавре Светог Александра Невског, 12 монаха кијевског метоха (остали монаси похапшени су још 1930); десет монаха валаамског метоха; 90 монахиња новодевичког манастира; 16 монахиња из метоха мати Таисије Левшинске; 12 монаха из саборног храма светог Теодора; осам монахиња из киновије лавре светог Александра Невског "Велика Охотка"; стотину и више монаха из других лењинградских цркава; укупно – 318 људи.

    Исте ноћи ухапшени су сви монаси и братство манастира светог Макарија и приведени у Лењинград као озлоглашени криминалци, чије само присуство представља опасност по друштво; са њима се поступало као са смртоносним инсектима које треба згазити. Талас хапшења као олуја протутњао је Русијом, погађајући углавном монаштво. Погодило је, међутим, и свештенство и мирјане који су на ова или она начин духовно били блиски монаштву. Сви су упућени у Казахстанску област, из које се готово нико није вратио.

    У исто време, у самом Лењинграду затворене су и опустошене многе цркве. Страдала је чак и парохијска црква у којој се тако ватрено молио чувени научник И. П. Павлов ("Павловљев пас"). Он је лично ушао у Москву да покуша да спасе цркву. Чим је умро, тај величанствени архитектонски споменик посвећен Богородици Знамења дигнут је у ваздух (1937) и од њега није остало ни трага. До тог времена свих 1400 руских манастира (не рачунајући скитове и новоформиране монашке заједнице) било је затворено и, уз неколико изузетака, уништено.

    †††

    Отац Николај Загоровски (у монаштву јеромонах Серафим) потицао је из старе осиромашене племићке породице одане Цркви. Његов отац Михаил био је ђакон. Међутим, Николајева мајка Параскева врло рано остала је удовица. Сама је подигла троје деце: Михаила, Ану и најмлађег Николаја. Параскева је била неписмена, али је знала значај образовања и на све начине настојала да децу ишколује. Михаил је завршио Богословију и уписао се на Духовну академију, али је због тешког материјалног стања није завршио. Убрзо је и умро од туберкулозе.

    Николај је после уписа на Богословију почео да пише поезију, па је захваљујући литерарном таленту увек био међу најбољим ученицима. У старијим разредима професор руског језика организовао је позоришне представе. Тако је у младом Загоровском откривен изузетан комичарски таленат. Требало је само да се појави на сцени па да изазове буру смеха у публици. Његова слава изашла је из граница Богословије и један добро познати глумачки мецена понудио му је да постане члан његове трупе, са завидном платом. Међутим, Николајева мајка Параскева није хтела за то ни да чује, па се он покорио њеној вољи.

    †††

    Супруга оца Николаја, Јекатерина Ивановна, била је образована жена. Имали су двоје деце. Село у којем је он службовао као свештеник звало се Малижино. Када су му деца стасала за школу, преселио се у Харков и постао свештеник градске болничке цркве.

    Као и на селу, отац Николај је и ту наставио да служи акатист пред иконом Пресвете Богородице и да држи проповеди. Није га узнемиравало што су у почетку тим службама присуствовале само две-три старице. Ускоро се његова слава као другог Хризостома (Златоуста) раширила Харковом. Мала болничка црква постала је толико претрпана да су зидови бивали влажни од људског даха. На литургији отац Николај држао је две проповеди, од којих је једна била посвећена Еванђељу за тај дан. Неко је једном рекао: "Баћушка данас није дуго говорио, само сат и по".

    Отац Николај Загоровски радио је на оснивању женског манастира, али тек што су припреме за њега биле завршене, избила је револуција. Тако манастир никада јавно није био отворен, али је тајно деловао. Једна од његових монахиња била је Јулијаша Ноздрина. Она је намеравала да се уда, али је једном приликом ушла у цркву док је отац Николај проповедао, па је то заувек решило њену судбину. Одрекла се свог женика, изабравши монашки пут. Када буде дошло време прогонства, отац Николај изабраће Јулијашу за своју страдалничку сапутницу.

    Отац Николај често је организовао литије. У тим приликама окупило би се по неколико хиљада људи. Пред крај једне литије он се попео на једно узвишење и говорио народу. Рекао је да ће се молити за кишу, пошто је тада владала страховита суша.

    Када су стигли на договорено место, људи су се распоредили у шуми око Киријашког манастира. Како цркве нису могле да приме у себе све ходочаснике, на једној шумској висоравни током читаве ноћи служено је свеноћно бденије. За све време до свитања јеромонаси су исповедали народ. Када је изјутра служена литургија, причесници су примили Свето Причешће из свих путира које је манастир поседовао. То је потрајало до поднева. Када је причешће окончано, отац Николај је рекао: "Сада ћемо служити молебан за кишу. Нека свако падне на колена и моли Господа док небеске сузе не почну капати на земљу".

    Људи су клекли, изненада, на ведром небу почели су се појављивати облаци; и заиста, на прашњаву земљу са, као сузе, почеле да капљу велике и тешке капи кише, подижући прашину на путу… Када је киша почела да пада, људи су у одушевљењу скоро оборили оца Николаја али јеромонаси су га окружили и повели ка манастиру. Сви су кренули у потрагу за склоништем. И тек када су сви пронашли заклон, проломио се страховит пљусак.

    Након обеда, звонар је пришао оцу Николају и упитао: "Да ли наређујете да позвоним да се људи окупе?" Отац Николај се замислио и погнуо главу, а затим рекао: "Позвони!" Киша је падала као из кабла али тек што се огласило звоно које је позивало на повратак, престала је. Враћајући се кући у Харков, маса људи ходала је улицама певајући "Христос воскресе!"

    †††

    Временом, уз благослов оптинског старца Анатолија (Потапова), отац Николај је и сам почео да делује као старац. Потом је избила револуција. Јасно, већина људи окупљених око оца Николаја није јој била наклоњена, а његов утицај био је велики и далеко се ширио. Не узимајући све то у обзир, на самом почетку револуције бољшевици су га чак позивали и нудили му да са њима склопи одређени споразум. Захтевали су само једну ствар: да не држи никакве проповеди против комуниста. Нудили су му и новчану помоћ у злату за његову каритативну делатност. На овај предлог отац Николај је одговорио да служи једино Богу и никоме другом. Убрзо је ухапшен и послат у затвор.

    Чим се прочуло да је ухапшен, кварт испред затвора испунио се корпама са храном. Док је био у затвору, све затворенике могли су хранити намирницама које су њему доношене. Видевши велику љубав народа према оцу Николају, власти су закључиле да ће бити боље ако га пошаљу изван Харкова. Предложено му је да напусти град и оде негде другде.

    Отац Николај узео је Јулијашу са собом и упутио се у Петроград. Многе монахиње желеле су да му се придруже, али је његов избор мудро пао на Јулијашу – првенствено због његове безграничне оданости и крепког здравља. Шалећи се, говорио јој је: "Ти немаш главу, него ћуп!" Заиста, она није разумела много ствари, али је била одана не само речју, већ и делом. И ко би могао поднети све оно што је она поднела?

    Отац Николај и Јулијаша обрели су се у Петрограду. Једном приликом ушли су у цркву која се налазила недалеко од њиховог стана. Ту се нека опседнута жена бесно бацила на оца Николаја вичући: "Хеј, ти ћелави цмиздравче, јеси ли и овде дошао да нас мучиш?" Људи који су стајали унаоколо нису знали шта да мисле, гледајући скромну појаву оца Николаја, одевеног у сељачку одећу. Ускоро су, међутим, осетили да онај кога посматрају ни у ком случају није обичан човек, упркос чињеници да је он као и сваки изгнаник настојао да остане у сенци.

    Једног дана отац Николај лежао је болестан у постељи. Неко је позвонио. Јулијаша је отворила и угледала неколико Цигана на прагу. "Живи ли овде свештеник који прориче судбину?" Одречно му је одговорила. "Али, нама су дали адресу: Бороваја улица, број 46", рекли су Цигани. "Кажи оцу да су нам украли коња". Јулијаша је отишла код оца Николаја и саопштила: "Дошли су неки Цигани, али ви их не можете примити. Неко им је украо коња. Ако их примите, ми смо изгубљени. Не смемо никога примити". "У реду", сложио се отац Николај, "не можемо их примити; ништа зато, реци им да коња потраже код комшије". После неколико дана Цигани су се поново појавили, али овога пута са врећама пуним дарова. Коња су заиста пронашли код комшије.

    Отац Николај никуд није ишао осим у цркву. Изненада је дошла нека жена преклињући га да њеној пријатељици, која је била на самрти, да Свето Причешће. Противно свим својим правилима, отац Николај се спремио и пошао, поневши са собом многопоштовану икону Мајке Божје "Изгубљених потраживања". У једном поткровљу на постељи је млада жена лежала у несвести. Са усана јој је текла крвава пена. Двоје деце горко је јецало. "Децо", рекао је отац Николај, "молите се Мајци Божјој, Она ће чути ваше молитве". Пред иконом коју је донео започео је молебан са акатистом. Сузе су у потоцима текле низ лице оца Николаја; дословно је био мокар од суза. После молебана, рекли су му: Али, баћушка, ви нисте читали молитве за исход душе!" "Није ни потребно", одговорио је. Убрзо су захвална деца дошла оцу Николају и даривала га цвећем и ретким везеним појасом какве су обично носили свештеници у Русији. Након тога стигла је и сама исцељена жена. Мада је током молебана била у несвести, ипак је осетила како се на њу спушта животворна сила. Постала је одана духовна кћи оца Николаја за све време док је живео у Петрограду.

    Још један случај сведочи о прозорљивости оца Николаја Загоровског. Он и Јулијаша морали су да потраже нови стан, јер је код њих почело да долази много људи. Пронашли су једно згодно место. Јулијаша се охрабрила и радосно рекла: "Баш лепо! Овде ћемо, баћушка, ставити ваш кревет, а овде сто!"Отац Николај је пребледео и ништа није проговарао. Коначно се окренуо према домаћици: "Реците нам шта се овде догодило?" Испоставило се да се ту обесио један агент тајне полиције. Тај стан нису унајмили.

    †††

    Године 1930. отац Николај ухапшен је и затворен у Петрограду. Његов боравак у том граду окончао се у чувеној "Светој ноћи", како су је називали верујући, кад је током једне једине ноћи 1932. ухапшено пет хиљада људи најоданијих Цркви.

    Затвор је био толико претрпан људима да је несрећни свештеник девет дана престајао на ногама. Тада се неки разбојник сажалио на њега и уступио му место испод стола, где је могао лећи на под. После тога отац Николај је упућен у Соловке. Његова матушка, заједно са верном Јулијашом, пошла је на дуго путовање да би га посетила. Када су стигле и када им је дозвољено да га виде, пришао им је обријан и изнурен.

    Након боравка у Соловкама, отац Николај је, заједно са осталим затвореницима, упућен на далеки север. Пешке су прешли тундру, корачајући с брда на брдо. Мучили су их и комарци. На једном месту преноћили су у напуштеној капели. Пробудивши се, отац Николај је приметио да је спавао под иконом "Изгубљених потраживања". То га је неизрециво охрабрило и осетио је да се налази под заштитом Царице Небеске. Једино је он стигао до одредишта: остали нису преживели, помрли су на путу.

    Јулијаша, одана као и увек, ни ту није напуштала оца Николаја. Стигла је до њега путујући сама у вагону и носећи корпу са храном. Путовала је хиљадама километара. Пут је водио кроз тајгу. Често ју је наткриљавала поларна светлост која се искрила на небу. Сам Бог ју је чувао, тако да је безбедно путовала.

    На оца Николаја мотрили су стражари, али Јулијаша није клонула духом. Ословила би војнике обративши им се са "Вањка" или "Детка", потапшала их по леђима и подсетила их на њихове сопствене мајке. "То је мој ујак", говорила им је, "кад сам остала сироче, он ме је прихватио и одгајио. И ви имате мајку – сетите се ње. Пустите ме да одем и једем са својим ујаком". Издата је дозвола и отац Николај је дошао да обедује са Јулијашом.

    †††

    Кад је отац Николај окончао издржавање казне, било му је дозвољено да живи било где изузев у харковској провинцији. Посматрајући мапу, запазио је да је Харкову најближи град Обојан, у Курској провинцији. Тамо су се упутили возом. Причали су о томе да, кад изађу из воза, не знају шта им је даље чинити. Њихов разговор ослушкивала је нека скромно одевена жена, која је путовала са њима. Рекла им је да је супруга једног прогнаног свештеника и да му је кренула у посету. Брижљиво осматрајући, открила је у оцу Николају лик истинског свештеника. Поверила им је да у Обојену постоји тајни манастир и дала им адресу.

    Када су стигли тамо и позвонили, монахиња-вратарка у грађанском оделу им је отворила. Мислећи да траже преноћиште, одлучно им је рекла да је то немогуће; и оне саме су се скривале и, уколико би почеле да примају намернике, привукле би пажњу на себе. "Свеједно, ипак ви реците игуманији за нас" захтевао је отац Николај. Игуманија је брзо изашла и пријатељски их позвала да поделе обед са монахињама. Шта се догодило?

    У ноћи уочи њиховог доласка у сну јој се јавио свети Серафим из Харкова долази код тебе; прими га". Отац Николај бризнуо је у плач: "Ја сам отац Николај". У ствари, за време боравка у Соловкама тајно је пострижен у монаха и добио име Серафим. Није се надао да ће се икада вратити у свет и да ће му се живот продужити, па је у тајности примио монашки постриг. У то време Јулијаша то није знала, али касније, када су боравили у Обојану и док је отац Николај служио литургију, чула га је да, док узима Свето Причешће, себе назива "јеромонах Серафим".

    У Обојану нису дуго тражили стан. Отац Николај није никад излазио преко дана већ само ноћу, да би удахнуо мало свежег ваздуха. Литургију је служио свакодневно. Проскомидија, са бескрајним помињањем живих и мртвих, трајала је сатима. Понекад су ноћу долазиле сестре из Харкова и на тај начин он је управљао њиховим тајним манастиром.

    †††

    Јулијаша је у Обојану живела у потпуној послушности оцу Николају. Он ју је постригао у монашки чин са именом Магдалина. Запослила се у болници као чистачица. А онда, неочекивано је изашао декрет да свако ко је био полуписмен мора полагати испит у складу са десетогодишњим школским програмом, или ће бити отпуштен. Отац Николај почео је да даје часове Јулијаши. Написао јој је састав под насловом "Јутро на селу" и рекао да га понесе са собом на писмени испит и препише када буду задали тему. Тема која је задата била је баш "Јутро на селу". За усмени испит отац Николај јој је препоручио да научи напамет једну песму. "Када буду питали ко зна ти подигни руку". И заиста, питали су баш ту песму и Јулијаша је била једина која ју је знала напамет. Са математиком је било компликованије, јер је отац Николај и сам био врло слаб математичар. Отворио је уџбеник алгебре и показао страну коју је Јулијаша имала да научи напамет. На испиту су тражили баш нешто са те стране. Јулијаша је прошла "десетогодишњи план" и од чистачице унапређена у болничарку.

    †††

    Избио је Други светски рат. Из болнице у Обојану неколико чланова медицинског персонала упућено је на фронт и Јулијаша се налазила међу њима. Требало је да отац Николај остане сам – стар, болестан, неспособан за рад, измучен затворима и прогонима… Медицинско особље налазило се на платформи железничке станице. Свакога су прозивали по имену и смештали у воз. Једино није била прозвана Јулијаша… Воз је отишао… Јулијаша се журно упутила кући. И шта је видела? Отац Николај се молио. Простирка на којој је стајао била је сва мокра од његових суза.

    Немци су заузели Обојан, а војници су распоређени по кућама. Кућица у којој је боравио отац Николај такође је заузета. Био је принуђен да спава на поду. Међутим, немачки војници били су толико потресени изгледом овог старца, који је непрестано стајао на молитви, да не смо да му нису одузели кревет, него су чак и обућу изували када би улазили у његову собу да га не би узнемиравали док се моли.

    †††

    Ускоро је болничким колима одвезен кући, у Харков. Ту је отац Николај обављао службе којима је присуствовао велики број људи. Рат се приближавао крају. Почело је повлачење Немаца. Отац Николај одлучио је да оде на Запад јер, како је рекао, није више имао снаге да се поново суочи са бољшевицима. Прелазећи границу своје отаџбине, горко је зајецао. Међутим, већ га је очекивала небеска отаџбина. Његов живот у телу се прекинуо када је стигао у Перемишл. Имао је инфаркт, па је смештен у болницу, где је поживео још неколико дана. Умро је у предвечерје, пред празник Покрова Пресвете Богородице, 30. септембра, односно 13. октобра 1943. године.

    Све се догодило управо онако како је описао у једној песми, написаној двадесетак година раније, у време док је боравио у Петрограду, на самом почетку револуције. У тој песми описују се последњи топли дани ране јесени.

    Цвеће је престало да цвета,

    А јесење лишће већ пада на земљу.

    Умирућа природа немоћно се осмехује

    И заједно са њом и свештени песник

    Окончава своје последње овоземаљске дане.

    Тако се и догодило.


    Детаљни подаци о књизи
    Наслов: Светитељи руских катакомби
    Издавач: Бард Фин - Романов књига
    Страна: 790 (cb)
    Повез: меки
    Писмо: ћирилица
    Формат: A5
    Година издања: 2012
    ИСБН:
    RASPRODATO
    Nije u planu obnavljanje izdanja





    Kupljeno uz ovu knjigu

    Pravoslavna pedagogija
    990 din.

    Живeти за вечност: Шта је духовни живот и како га стећи
    1300 din.

    Отачник: Школа духовног узрастања по светим старцима
    1000 din.

    Православни поглед на еволуцију
    600 din.

    Аскетски огледи, први део
    600 din.

    Asketski ogledi - drugi deo
    500 din.

    Asketski ogledi - treći deo
    650 din.

    Православни брачни живот -2. измењено издање, Кроз питања и одговоре
    1090 din.

    Да двоје једно буду
    990 din.

    Цароставник
    500 din.

    Прва исповест - Повест о Аљоши
    500 din.

    Небеска Србија и Света Русија
    650 din.

    Страдање Христа и страдање цркве: смисао страдања у хришћанском животу
    650 din.

    Kroz tamnički prozor
    400 din.

    Православна аскетика за младе
    600 din.

    O razvoju ličnosti
    940 din.

    Мисионарска писма 1 и 2
    800 din.

    Православна песмарица 1: Псалми, песме Богу и Богородици, молитвене и поучне песме
    380 din.

    Časoslov, na srpskom jeziku
    860 din.

    Kanonik na crkvenoslovenskom
    550 din.

    Ocene i mišljenja čitalaca
    Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


    Pitanja, odgovori, mišljenja...
    Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima

    Poruku poslaoPoruka
    IDI NA VRH STRANE
    Ⓒ 1984-2019 Mikro knjiga