Аутор: Превод са латинског: Душица Петровић
Страна: 448
► Остали детаљи

Благословио: Vladika niški Irinej

У оквиру едиције Свети оци на српском језику, објављени су преводи свих списа Светог Никите Ремезијанског, сабрани у два тома, и то са критичким апаратом и научним уводом који потписује протојереј-ставрофор Радомир Поповић, ред. проф. Историје Цркве на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

Сабрана дела Светог Никите Ремезијанског су вид поука, односно беседа подељених у шест књига у којима се говори о одређеним истинама из хришћанске вере и живота. Свети Никита је био хришћански светитељ, епископ ремезијански. Проповедао је Хришћанство у – данашњој – нишко-пиротској области, са седиштем у Белој Паланци. Од његових дела добар део је сачуван и захваљујући томе имамо увид у његов литерарни рад који може да се двојако посматра: 1. пастирски; и 2. богословски. Његов допринос у ширењу речи Божије у југоисточном делу Европе је огроман. Свети Никита је успео да обрати у Хришћанство многобожачка племена која су живела у унутрашњости Балканског полуострва. Његове поуке су обухватале и оне који су се спремали да постану хришћани, односно оне који су то скоро постали, а из разлога учвршћивања у вери.

У првој књизи писац говори о одређеним припремама које претходе крштењу и истиче значај заклињања, односно одрицања ђавола у току саме свете Тајне, као и давања у увид стеченог знања из хришћанске вере, стеченог кроз саму поуку. У овој беседи се одбацују нека погрешна (гностичко-манихејска) учења која су у том периоду искушавала Цркву. У самом процесу ступања у Хришћанство, оглашени су стицали знања о Богу као Творцу свега видљивог и невидљивог. На ову тему писац даје две поуке О познавању Бога. Из садржаја ових беседа, види се да се писац обраћа директно слушаоцима. Даље, писац износи Символ Вере као образац вере у хришћанског Бога као Свету Тројицу, па затим даје савете о хришћанском животу. Беседа о обликовању душе обилује цитатима из Светог Писма у којима се наводи да је Бог створитељ бића човековог – и тела и душе. Он – на овом месту – побија Платонове изјаве о претпостојању душе, као и Ермогена, који је тврдио да се смрћу све завршава; а критикује и Епикура. Беседа о предодређењу разбија класична веровања о коначној човековој судбини, о пореклу зла, Божијој правди и љубави, вечној казни и награди. Никита, овде, истиче Божије свезнање и предзање. Говори да је Бог творац само доброга и није човека предодредио да умре, већ да је то било праведно за учињени грех.

Друга књига није у потпуности сачувана, већ је остала само једна беседа: О називима Христа у Светом Писму. Из назива се види да се беседа бави различитим именима за Господа Исуса Христа. Свако име има дубоки смисао.

Трећа књига садржи четири беседе – у низу: о Тројичном Богу и три о Богу Духу Светоме. Ове беседе су догматског садржаја и имају апологетски карактер. Кроз ове беседе Свети Никита се не задржава само на дефинисању јеретичког учења, већ објашњава веру Цркве о искупљењу и спасењу човека. У три беседе о Богу Духу Светоме опширније је изложена вера Цркве, а посебан акценат је стављен на Духа Светога из разлога што су у том периоду постојала погрешна учења о Духу Светоме. Даље, Свети Никита наводи велики број цитата из Светога Писма која јасно потврђују да Дух Свети исходи од Оца. Такође запажамо да писац овде назива Духа Светога 'прстом Божијим.'

Четврту књигу сачињавају три беседе: прва је изгубљена, друга је О молитви и милостињи, трећа О Бдењу, а четврта О песмама хвале. Свети Никита наводи да нашу милостињу треба да чинимо по Јеванђељу, а за молитву каже да је она непрестано куцање на врата Божија. За бдење Никита тврди да је ноћ најпогоднија за овај вид благодарења и хришћанима препоручује сталну телесну и духовну будност. У беседи о песмама хвале и похвалним беседама Свети Никита наводи бројне примере певања Псалама у којима свако налази за себе утеху и наду. С разлогом тврдимо да је управо Свети Никита аутор химне 'Тебе Бога хвалимо'.

Пету књигу сачињавају три поуке о Светом Символу, где се Символ посматра у функцији Свете Тајне Крштења. Даље се поука односи на сам чин запрећења, односно одрицања од ђавола. У трећој беседи писац конкретније тумачи Символ вере. Такође се указује и на нека јеретичка учења. Свети Никита наводи да Црква обухвата све праведнике од Авраама до краја света, а глава Цркве јесте Господ Христос. Такође, Свети Никита апелује на хришћане да држе Символ вере који има мало речи, али у њима се све садржи.

Шеста књига има шест поука: прва је О Светим Тајнама, где Никита опет подсећа на Свете Тајне Крштења, помазања и завета; друга поука је Праслике крштења, па се кроз ову поуку наводе старозаветне праслике ове Свете Тајне почевши од Ноја, преласка преко Црвеног Мора, бање Витезде, па све до силаска Светог Духа на Апостоле у Јерусалиму. Никита истиче да је крштење буквално и стварност. Четврта и пета беседа говоре о Светом Причешћу које је за новокрштене уследило одмах после крштавања. У овом контексту наводи се праслика ове Свете Тајне у Старом Завету: Мелхиседек, цар мира који је дочекао победнике са хлебом и вином. Беседа је упућена тек крштенима које треба утврдити у вери. Такође се тумачи и молитва Оче наш. Последња беседа, шеста по реду – Како треба да се молимо. Оно што нас држи у духовном животу поред Крштења и Миропомазања и Причешћа јесте молитва. Наводи се да је потребно молитву упражњавати свуда, из срца тајно. Помињу се различити примери молитве и како треба да изгледа сам чин узношења молитава.

На крају овог двотомног издања дати су и извори о Никити Ремезијанском: Герминија, епископа Сирмијумског; Павлина Нолског, Генадија Марсељског, Касидора и сведочанства из Минхенског кодекса. Уместо закључка налази се студија Животе Јоцића о Светом Никити Ремезијанском и географском простору подручне му епархије, стављеном у историјски контекст.

Овакав начин обајвљивања дела Светих Отаца добар је за савремено друштву и науку, јер упоредно доноси латински – оригинални – текст и текст превода тако да отвара методолошки пут за нова, будућа издања. Препоручујемо ово двотомно издање сабраних списа Светог Никите Ремезијанског богословима свих нивоа, историчарима, филолозима, византолозима, верницима, и свима који своје знање и веру желе да продубе.

Милан Гаћеша