Аутор: Жељко Перовић
Страна: 299
► Остали детаљи

Путујте са српским хаџијама кроз библијске пределе и догађаје. Доживите њихове свечане испраћаје и дирљиве растанке, одласке на ризична путовања где су их вребали друмски разбојници, водене стихије и скривене галије гусара. Нека се и ваша душа с њима разнежи пред Светом Земљом и задрхти пред празним гробом Христовим у Јерусалиму. Нека осети сву српску радост и тугу што се вековима већ разлеже по овим древним насељима, горама и пустињама које су угостиле Христа – истинитог Бога и најдивнијег Човека који је икада рођен на овој планети. Ово је књига о чудесној љубави Срба ка Светој Земљи, која од 13. века до данашњег дана не гасне нити јењава упркос дугом робовању, устанцима и ратовима, владавини тирана и безбожника...

Српски хаџилук представља један од најлепших изданака Светосавља, те наше народне вере коју нам је Христос благословио кроз Светог Саву, а са којом ћемо ми као народ и изаћи пред Њега о Другом доласку Његовом (Мт. 25, 32). Ово издање представља један скромни покушај да се тај изданак ослика, да се на једном месту опише како су Срби кротко освајали Свету Земљу која, сама по себи, представља један огромни храм под ведрим небом у коме је Богочовек самим својим животом одржао прво и најважније православно богослужење; како су Срби себе уграђивали у то невидљиво здање, како се у њему причешћивали благодаћу и лепотом Христовом.

Пишући о домаћем поклоништву Свети владика Николај каже да се српски хаџија у старини дуго и мукотрпно припремао за овај свети пут: „Прво пости и усиљено се моли Богу дан и ноћ; посећује цркву и причешћује. Па онда чини милостињу, помажући бедне и невољне. Па онда иде по селу од куће до куће и прашта се са свима, молећи пријатеље да га помињу у молитвама, и непријатеље да се одобровоље према њему и опросте му све увреде и неправде. Поред тога он избегава сујетна весеља и забаве, избегава смех и многоречивост. И, при самом поласку, облачи се у сасвим ново одело, благосиља све, који остају у селу, и сроднике и несроднике и пријатеље и непријатеље, и проси благослов од свију. Јер, гле, полази грешан човек у Свету Земљу, као у ближе присуство Божје, па испуњен страхом и трепетом стара се, да се препороди, очисти и обнови, да би се удостојио присуства Божјег. Све то што поклоник чини пред полазак у Свету Земљу може се изразити једном једином речју – покајање.“