Аутор: Слободан Обрадовић
Страна: 152
► Остали детаљи

Благословио: Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Gospodin dr Artemije u egzilu

Житије светитеља, народне епске, лирске и обичајне песме

РЕЧ 0 ОВОЈ КЊИЗИ

Богато србско народно стваралаштво није заобишло ни Светог цара Константина и његову мајку Свету царицу Јелену. Додуше, знатно је више песама у којима се Свети цар Константин слави и спомиње, него оних где је главни лик Света царица Јелена. У овој књизи биће изложене песме које је наш народ, по свим крајевима где живи, о њима спевао.

За разлику од пређашњих књига из Библиотеке Народно предање, овде нећемо приказивати историјске изворе који проучавају њихово доба и живот, из два разлога.

Најпре, преподобни авва Јустин Ћелијски саставио је житије Светог цара Константина и Свете царице Јелене, за дан када их Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква прославља. Мишљења смо да је то довољно да се сазна о њима и времену које су обележили. Имајући у виду да постоје многе студије које њихово доба анализирају, свака на свој начин и са свог становишта, тешко је било одлучити се за неку од њих. Било која да је узета као основ, била би тумачена на разне начине. Односно, онако како ко жели. А то, признаћете, не би требало да буде
са Светима.

У општој еуфорији око Миланског едикта, којим је цар Константин дозволио слободно исповедање вере у Христа, бројним прославама, јубилејима, представама, ова књига има за циљ да сачува њихов лик од разних дневнополитичких употреба. То је једино могуће ако се уздржимо од личног коментарисања њиховог дела, лика и времена.

Што се тиче народних песама у којима су опевани, оне су србске, без обзира што су настајале на разним територијама, и што су објављиване под насловима којима се негира њихова припадност србском језичком поднебљу.

У песмама можемо уочити три мотива везана за Светог цара Константина: проналазак Часног Крста, сећање на велико царство којим је управљао и задужбину Свету Софију.


Зидање Раванице

Шетњу шеће славни царе Лазо,
крај Мораве, у долу Крушевцу,
тихо шеће у Мораву гледи.
Според цара дијете Стефане,
а за њиме Обилић Милоше.
Проговара царевићу Стево:
0, мој бабо, славан царе Лазо,
ти царујеш у долу Крушевцу,
са свим си се окитио славно,
па ти свако завидује царство,
твојој слави, твојој царевини.
У тебе су слуге и војводе,
што у другог цара не бијаху
а сваки је јунак од мејдана,
самих имаш девет Југовића.
Са свих си се окитио страна,
добра ти је сваколика фала,
што те народ по свијету фали,
само немаш себи задужбине.
Што год бјеше до сада царева,
сваки има своју задужбину: