Аутор: архиепископ Јован (Шаховској)
Страна: 157
► Остали детаљи

„Али ми је криво на тебе, што си ону твоју прву љубав оставио.“ Откр. 2, 4

Ситан грех, као дуван, толико је ушао у навику људског друштва да му ово допушта свакакве повлсатице. Где се не може наћи цигарета? Свуда се може наићи на пепељару, свуда постоје специјалне просторије, вагони, купеи за пушаче. Није чак ни претерано рећи да свет представља један огороман простор, тачније, један огроман вагон у међузвезданим сферама, за пушаче. Пуше и спокојно греше сви: стари и млади, болесни и здрави, учени и неучени… Злочинцу пред извршење казне дозвољавају да попуши цигарету. Као да је мало ваздуха у земаљаској атмосфери или је он исувише неукусан, па би требало створити себи некакав задимљени, отрован ваздух и дисати, дисати овај отров, опијати се овим димом. И ево, сви се опијају. Бити непушач је постало нешто исто тако ретко, као и онај који никада не лаже или се никада не горди над неким. Тржиште дувана је једно од најзначајнијих у светској трговини и сваке године се милиони људи труде у омогућавању другим милионима да удуишу овај јетки дим да би прожимали овом наркозом своју главу и читав организам …