МИКРО КЊИГА
    од 1984. год.
    ✚ Православни подсетник
    ♥ Подсетник
    Билтен
    Форум
    Контакти и питања

    Prikaži 4 puta
    veću sliku


    Клуб уврнутих заната
    Dodaj u podsetnik - Wish List
    О аутору

    ГИЛБЕРТ К. ЧЕСТЕРТОН - ЕНГЛЕСКИ ЗАТОЧНИК ПРЕСЛАВНОГ ЧУДА

    ЖИВОТНИ ПУТ
    Гилберт Кит Честертон родио се 1874. у Лондону, као син Едварда Честертона и његове супруге Мари Лујзе, која је била шкотско - француског порекла. Отац му је био агент осигуравајућег друштва, а мајка - домаћица, скромна и честита жена која је својим животним ставом веома утицала на Гилберта. Дечак је био паметан, али прилично лењ. Кажу да му је учитељ, зато што све до осме године није успевао да научи да чита, рекао: "Кад бисмо отворили твоју главу, у њој не бисмо нашли мозак, него хрпу масти". Завршио је 1892. школу Светог Павла, а затим похађао Слајд школу уметности и студирао енглеску књижевност на Лондонском универзитету. Године 1893. упао је у духовну кризу, па је почео да се занима за спиритизам и окултизам, против којих ће се, касније, страствено борити. Осам година касније, о свом трошку објавиће збирку "Дивљи витез и друге песме". Те исте године ће се и оженити, супругом скромног мираза и велике духовитости, која се целог живота о њему старала као о малом детету. Звала се Франсис. Био је забораван од најранијих дана, па је једном, не знајући зашто се обрео на месту на коме је, из поште жени послао телеграм: "Налазим се на пијаци Харбур. Где треба да будем? " Жена му је узвратила телеграмом: "Код куће", и он се вратио кући. Радослав Петковић, који је преводио Честертона на србски ("Човек који је био Четвртак" и избор из "Тајни оца Брауна" ) с тим у вези бележи: "Прича се да је његова жена, у жељи да му како - тако очува изглед уредног човека, креирала посебну врсту одеће по којој је био чувен: пелерину која се није морала закопчавати, шешир са меким ободом који се није морао четкати. Принуђен на неке компликованије послове као што је плаћање таксија, Честертон би проблем решио понудивши таксисти да се сам послужи из његових џепова. Своју неспособност да стигне на воз пред женом је правдао тврдњом да "не бих могао зарађивати наш свагдашњи хлеб ако бих морао проучавати редове вожње". Та му се литература очигледно чинила компликованијом од Блејкове поезије или Summa Theologiae Томе Аквинског/... /" Своју супругу и свој дом волео је искреном и нежном љубављу средњовековног витеза. Уопште, он је био философ породичног огњишта у најлепшем смислу те речи. Једном је, у емисији на ВВС-у, рекао: "Ако не успемо да човека вратимо уживању у свакодневици, коју наши савременици зову досадним животом, цела наша цивилизација ће се срушити за мање од петнаест година". Присуствујући разарању породице које се спроводило на разне начине (између осталог, тзв. "еманципацијом жене"), Честертон је истицао: "Жени не бих дао више права, већ више привилегија". Управо зато што је жена стуб породице; ако се тај стуб сруши, руши се и друштво.
    Честертон је био бранитељ обичних људи и њиховог начина живота зато што је веровао да су обични људи вернији истини огњишта од бескореновића, космополитских интелектуалаца, са њиховим утопијским идејама које воде у Нигдину. У свом огледу "У одбрану петпарачке литературе", записао је: "Највећи део човечанства, са својом хрпом јефтиних књига и јефтиних речи, никад нису сумњали и никад неће сумњати да је храброст величанствена, верност племенита, да госте у невољи треба спасавати, и побеђеним непријатељима опраштати. Постоји велики број "култивисаних" особа који сумњају у ове истине свакодневице /... /"
    Писао је и радио много: иза себе је оставио преко стотину књига. Редовно се оглашавао и у дневној штампи, и у часописима. Полемисао је са либералима, прогресивцима, револуционарима. Био је пријатељ Џорџа Бернарда Шоа, али је и са њим водио расправу - управо због Шоових левичарских ставова. Налазио се на челу друштвеног покрета који се звао дистрибуционизам. Циљ покрета је био одбрана приватне својине (против комунизма), али приватне својине која припада појединцу и његовој породици, а не рокфелерско-ротшилдовским чудовиштима, данас знанима као "мултинационалне компаније". Због његових ставова, пуних истина обичног живота, волели су га и читаоци Американци. Он је симпатисао обичне Американце, али је био веома критичан према њиховој жељи да друге усрећује по свом моделу. Тако је 1931. у "Њујорк Тајмсу" записао: "Ништа није погрешно у вези с Американцима осим њиховог идеала. Реални Американац је сасвим на месту; идеални Американац је - потпуно промашен" .
    Волео је парадоксалистички метод излагања, и био мајстор за исти. "Парадокс је истина која дуби на глави да би привукла пажњу", говорио је. Многи су ценили његов књижевни стил, али нису подносили његов хришћански конзервативизам. Он сам је то уочио: "Критичари су били пуни комплимената за оно што су звали мојим сјајним парадоксима; све док нису открили да ја стварно мислим оно што кажем. "
    Године 1922. Честертон је постао римокатолик управо тражећи Свето Предање које је ишчезло из англиканског протестантизма. Говорио је даје римокатолицизам једина вероисповест која се усудила да иде за њим у дубине његове душе. Након конверзије, написао је студије о Фрањи Асишком и Томи Аквинском, које је сматрао духовним витезовима Средњег века (а Средњи век је био управо његово доба, доба идеалне прошлости, о којој Берђајев пише у свом огледу "Однос хришћана према техници": "Оне прошлости која се нама допада није било, прошлост је само саставни део наше садашњости. У самој прошлости била је друга садашњост, и у њој је било зла и ругобе. То значи да се може љубити само оно што је вечно. Зато нема повратка на прошлост и тај повратак не треба желети. Ми хоћемо повратак само на вечну прошлост и то вечно је издвојено нашим преображеним стваралачким актом и ослобођено је таме").
    Честертон је био непрестано благодаран Богу за "рођендански поклон рођења". У једној својој песми, он каже: "Дај ми мало времена, / нећу моћи да га ценим ако га добијем превише, / ако отвориш сва врата/ и обдариш ме са тако много дарова, Господе Боже".
    Умро је 1935. године.
    Иза себе је, између осталог, оставио романе "Наполеон с Нотинг Хила", "Човек који је био Четвртак", "Кугла и крст"; збирке детективских прича о оцу Брауну; биографије Фрање Асишког и Томе Аквинског; једну историју Енглеске; огледе о Шоу, Блејку, Дикенсу и другим писцима; апологетске есеје сабране у "Правоверје", "Вечног човека", итд. Написао је и аутобиографију. Волео је да се смеје и другима и себи, и био је лишен надмености својствене онима који верују да је свет почео од њих. И данас је читан и омиљен писац широм Запада.

    ЧЕСТЕРТОН КАО БРАНИЛАЦ ВЕРЕ...
    За Честертона нисам први пут чуо од руског теолога, протођакона Андреја Курајева, (читао сам "Човека који је био Четвртак" и "Тајне оца Брауна" још у средњој школи), али ми је Курајев дао хришћански контекст Честертонове апологетике, устанка у име Христово у доба антихриста и његових гласноговорника - хулигана маскираних у "научнике" и "прогресивце". Ако ми је својевремено Борхес указао на Честертона као на писца детективских прича, бољих од Поових, Курајев ми је указао на Честертона као хришћанског витеза у одбрани Вере у Господа Распетог и Васкрслог. Руски теолог је своје богословске огледе увек умео да украси духовитим парадоксима-цитатима из дела "апостола здравог разума". (Никад нећу заборавити Честертонову опаску о будизму, коју цитира Курајев: "Хришћанство и будизам су веома слични. Нарочито будизам". Кад год сам је изговорио на неком од својих предавања, осећао сам да вреди више него томови упоредне религиологије. Публика је реаговала тако да јој нису била потребна никаква објашњења. )
    У свом огледу о Честерону, Курајев истиче да је енглески писац био римокатолик, и да је то добро. За Руса не би било добро да је римокатолик, јер би то био корак уназад, из пуноте у несавршеност. Али, протестант који је постао римокатолик је нешто друго. Такав пут је исход озбиљне потраге.
    Честертон је пример поклоника Традиције, човека спремног да брани Богом благословену "обичност". Овај енглески писац у огледу "Упоран у правоверју" јасно каже: "Ја сам обичан и лепо васпитан човек у најсвагдашњијем смислу те речи: потчињавам се обичају и усвајам добро васпитање, верујем у Творца, како ми налаже здрав разум, благодарим Му за овај свет, поштујем предивне дарове - живот и љубав, признајем законе који их обуздавају - витештво и брак, поштујем и друге традиције моје земље и мојих предака. Многи не схватају како ја, замислите само, више ценим свадбу од развода, децу од абортуса. Уметност, по нама, служи ради веће славе Божје. "
    Андреј Курајев објашњава улогу Традиције. Он указује на вулгарност модернизма, и упозорава: "Савременост за себе каже: кад ти је већ пало у део да се родиш на мом поседу, ти си, човече, моје власништво, зато изволи, гледај на свет исто како ја, Блистава Савременост, гледам. Али, Ортодоксија коју је Честертон тражио - то је компензација за случајност рођења" .
    Сам енглески писац је то схватао овако: "Традиција проширује подручје права. Она даје право гласа најугњетенијој класи, нашим прецима. Демократа, и то сваки, верује да човек не може бити лишен својих права због такве случајности каква је његово рођење; традиција не дозвољава да човек буде лишен својих права због такве случајности каква је смрт. Демократа захтева да се не занемари савет слуге. Традиција приморава да се слуша савет оца. Не могу да раздвајам демократију и традицију Јер је то идеја Једна и Јединствена. Позовимо покојнике на наше саветовање. Древни Грци су гласали камењем, покојници ће гласати својим надгробним каменовима".
    Отац Андреј Курајев с пуним правом уочава да "солидарност са традицијом ослобађа од тоталитарних претензија савремености". Зато је Честертонов прелаз у римокатолицизам био жеља уласка у дубљу традицију него што је у његово време то био све више модернистички англикански протестантизам.
    Док младалачки бунт бира да побегне из Очевог дома, Честертонов бунт зрелог човека имао је за циљ да се у том дому остане. Јер, по Курајеву: "Лако је отићи у протестанте, створити своју конфесију и објавити да није било правих Хришћана у столећима између Христа и тебе. Лако је подилазити антицрквеним критичарима: "Ај, ај, крсташки ратови, ух, ух, прогони јеретика, ах, ах, како су Хришћани били лоши (а за себе рећи: "Нису били овакви као ја"). Теже је часно ући у Традицију. И рећи: историја Цркве то је моја историја. Њена светост то је моја светост. Али, и њени историјски греси су моји, а не "њихови". "Курајев, поред тога, истиче да Честертон није писао апологије најпроблематичнијих догмата римокатолицизма какав је, рецимо, онај о незаблудивости римског папе по питањима вере. Јер, "ортодоксија" Честертона није катихетичка, него је, по руском теологу, реч о "заштити система, јерархије вредности".
    Зашто? Зато што су "вредности без јерархије пут сопственог укуса (то јест, опет зависност од случајних утицаја савремености на самог себе). Али, чак и добре ствари морају да буду доведене у ред. Сунце и месец треба да сијају на разне начине. Иначе ће човек изгубити оријентацију, завртеће му се у глави и пашће. Честертон је жалио што је "свет пун врлина које су сишле са ума". Ствари саме по себи добре, али не и главне, собом заслепљују и затамњују све остало. Честертон узима оружје од непријатеља Цркве: "Ви сте логични - и ја ћу вас стално призивати логици. Ви сте иронични - и ја ћу бити ироничан. Ви сте за човека - и ја сам за њега. Само, Христос је за човека умро, а ви за свој пролазни хуманизам добијате хонораре".
    Честертон је препоручивао људима да се не плаше да буду у мањини, али ни у већини, вели Курајев. Јер, дух кривоверја човека каткад убеђује да не сме да остаје у мањини, а каткад му вели: "Ти си довољно мудар и самосвојан. Зашто би био са тим простацима? "
    Честертон је своју веру нашао на земљи коју, како каже Курајев, почињеш да цениш тек кад стане да ти измиче испод ногу. Љубећи Отаџбину, он је приметио да све што је у њој вредно потиче из Палестине, из времена Христа и Апостола Његових. И зато је кренуо за Христом, пехар с Чијом је крвљу, по предању, Јосиф из Ариматеје донео у Енглеску као вечни Граал.

    "САВРЕМЕНИ УМ ЈЕ КАО ВРАТА БЕЗ КУЋЕ: ОГРОМНА КАПИЈА КА НИШТАВИЛУ"
    По Честертону, ум се искварио зато што се одрекао идеја доброг и лошег, умисливши да је слобода у кршењу правила, што је у супротности са предањем које каже да су правила прави пут: "Ми заиста не можемо да докажемо да су правила исправна, осим можда ако видимо последице живљења без њих. На пример, Десет заповести. Кроз историју, људима свакако није полазило за руком да живе у складу с њима. Али, у данашње време, људи катастрофално не успевају да живе без њих, јер је слобода могућа само ако се успоставе и успоштују извесна правила. Ако кршимо велике законе, не стичемо слободу. Не добијамо чак ни анархију. Добијамо само мале законе /... / Наша потреба за правилима не проистиче из маленкости нашег разума, него од величине задатка који нам је постављен. Дисциплина није потребна кад су у питању ствари споре и безбедне; она је неопходна за ствари брзе и опасне /... / Постоји двадесет начина да се критикује битка, али само један начин да се она добије. Обичан човек не поштује правила зато што је глуп и не види да постоји алтернатива; он их поштује јер осећа, мада то не може да изрази, да је то једини начин да се брзо и разумно људска делатност оствари".


    ЗНАТИ ЗА ШТА СЕ БОРИШ
    Честертон, наравно, није био никакав површни весељак. Он је знао у каквом свету живи и за шта се бори (а и против чега се бори). Једном је записао: "Схватам да настојимо да се боримо против целог света, да преокренемо ток времена у коме живимо, да се одупремо свему што изгледа несавладиво". Али, како је говорио Сирано де Бержерак, узалудна борба је најслађа. Честертоновим речима: "Једна савршено Божанска ствар, један зрачак раја Божјег на земљи, јесте - борити се у боју који је изгубљен - и не изгубити га" (јер, Христос је већ победио, а Он је наш Војвода. )
    Дејл Алквист вели за човека чијем спомен-друштву председава: "Перо му је оружје, али и оруђе, мистрија. Као Неемија, каже он, човек мора имати мач у једној и мистрију у другој руци. Мач је разум и користи се за одбрану; мистрија је уобразиља и користи се за градњу, за саздавање прекрасног. Посао је тежак, али ваљан. Он је свагдашњи, као вођење дневника".
    По Алквисту, Честертоново стваралаштво било је утемељено на дивљењу Богу и делима Божијим, правом детињем осећању сачуваном целог живота. Он каже: "Нема извињења за досађивање. Свет је преплављен са више него довољно лепота и удивљења и тајни - толико да се њима може испунити више живота. Увек има још књига да се прочита и, запањујуће пуно, књига које тек треба написати. Има још проблема које треба решити, и још решења које треба прославити. И безброј игара које треба одиграти. Па ипак, модерни свет се досађује. Савремена уметност је одраз досаде. Као и људи који је штите. Не пише се више велика књижевност. Чак, иако је има, нико је не чита. На друштвеном фронту, само неколико усамљених гласова боре се против истинских неправди, док остали окрећу главу. Изнајмљујемо професионалце да се играју уместо нас, а ми само посматрамо. Наша забава је све гласнија, све бљештавија и све бизарнија, очајнички покушавајући да нам привуче пажњу". Зато су, по Алквисту, у нашем свету све више присутни они који мисле "да је забава увек негде другде, а никад овде".

    ДИВЉЕЊЕ БОГУ И СВЕТУ
    Честертон је, са своје стране, говорио да се можемо попети на небеса и открити безбројне звезде, а да не откријемо звезду на којој живимо. Као дете, он се дивио "влажности воде, ватрености ватре, челичности челика, непојамној блатњавости блата". Говорио је: "Сав циљ истинске уметности, истинске романсе - и, надасве, истинске религије - јесте да спасу људе од губљења смерности и благодарности која је захвална за светлост дана и хлеб свагдашњи; да их избави од доживљавања свакидашњег живота као досадног и домаћег живљења као ограничавајућег, да их науче да у сунчевој светлости осете песму Аполона и у хлебу - епску песму плуга. Оно што нам сада треба је најснажнија уобразиља. Мислим на снагу да своју уобразиљу окренемо ка унутарју, ка стварима које већ поседујемо, и да их оживимо. То не значи да стекнемо нова искуства, која ће брзо постати стара искуства. То значи да, заиста, научимо како да искусимо своја искуства. Да научимо како да уживамо у својим уживањима".
    Све је пуно значења: "Немогуће је за нешто да не значи ништа, вели Честертон; јер, где је ништа, ту је сатана. Зато задатак имагинације није да необично чини обичним, него да "чињенице претвара у чуда". А то је немогуће без благодарности. Дејл Алквист вели: "Наш први чин свакога дана треба да буде благодарење. Треба да почнемо од захвалности за то што смо створени. Живот треба да схватамо као усхит, милост, невероватну повластицу. Па ипак, најтежи од свих задатака на земљи је да се вратимо натраг и да се дивимо једноставним стварима које смо почели да игноришемо. Из неког чудног разлога најнепопуларније од свих учења је оно учење које обични живот сматра Божанским. Мада славимо демократију, испада да се људи ничега више не плаше него кад им се каже да су сви цареви. Прилично необично, али Хришћанство је најтежа од свих благовести: људи доживе шок кад чују да су сви синови Божији. Али, то јесте Блага Вест, и ове благе вести перо Г. К. Честертона непрестано је ширило".
    Једно од највећих чуда достојних да му се дивимо је чудо рођеног детета. Са бебом улази у свет читав нови свет: једно биће све види, чује и осећа на потпуно нов, самосвојан начин. Пред њим су нове звезде, нова трава, нова мора - све као да је тек сада саздано. Честертон је говорио: "Учен човек који бебу не доживљава као чудо ништа неће сматрати чудом. Он неће имати ниједан логичан разлог да филмску диву сматра чудом. Филмска дива је само оно што се деси беби кад беба крене погрешним путем".
    Људи уопште не примећују срећу у којој живе: "Суштина приче о сатани лежи у томе што се сатана није побунио против чињенице да је у паклу, него против тога што је на небесима. Што се Адама тиче, он је био незадовољан условима живота - али не на земљи него у рају на земљи", вели Честертон.
    Гордост је зато највећи непријатељ среће човекове, јер му убија смех, дивљење, витештво и енергију; смирење, са своје стране, обнавља и земљу и звезде. Смирење нас ућуткава и ми, у тој тишини, чујемо Бога. Прво што чини страх Божји је ућуткавање човека. Кад се Јову јавио Бог, он је ставио руку на уста, да не говори (Јов. 40, 4).
    Због тога је Честертон говорио да је најузвишенија форма мишљења - захваљивање. "Благодарност је радост удвостручена дивљењем".
    Најбољи вид поклона је - изненађење. Зато је божићње јутро тако чудесно - отварамо поклоне који нас изненаде. Но, енглески писац нас подсећа да је најлепши поклон, о коме ни не мислимо, то што имамо обе ноге, и што ходамо њима. Што је човек одраслији, теже се изненађује: "Дете од седам година се одушевљава кад му се каже да је Томи отворио врата и угледао змаја. Али, дете од три године се одушеви кад му се каже да је Томи отворио врата. "

    ЛОГОС И ЛОГИКА
    Честертон је био човек који је свим својим бићем веровао у Бога. И то му је давало могућност да поима свет који је у Христу, Логосу Божјем, заволео. Знао је да се истина логички може наћи једино ако је срцем већ откривена, без логике. Говорио је: "Сва тајна мистике је у томе: да човек може да разуме све уз помоћ онога што је надразумно /... / Мистичар дозвољава једној ствари да буде загонетна, а све остале су му прозирно јасне". Хришћанин је велики зато што зна Коме служи. А служи Распетоме и Васкрсломе, да би и сам васкрсао после свих животних распећа. На застави Честертоновог живота и дела могло би да стоји оно што је он сам записао у "Вечном човеку": "Богопоклоник никад не осећа да је виши него у тренутку у коме се клања".
    Да закључимо речима Дејла Алквиста: "Г. К. Честертон је своју списатељску каријеру почео бранећи веру од атеизма и ангостицизма свог доба. Тврдио је да нас сумња никуда не води, да нас религија чини радоснима због ствари које су битне, док нас нова философија растужује због небитних ствари.
    Ускоро ће бранити не само религију као такву, него Хришћанство као супротно свакој религији и - безрелигиозности. Тврдио је да је Символ вере био извор највећег здравља у историји света. Друге религије не само да не нуде снагу и утеху и смисао попут Хришћанства; оне не нуде огњену радост Христову".
    А то је радост оног "Радујте се!" којим је Христос поздравио Мироносице, а с њима и све нас, људе Његове, од Адама до Страшног суда, и кроза сву вечност.
    Јер, Царству радости неће бити краја.

    Владимир Димитријевић
    Писци хришћанске Европе


    Детаљни подаци о књизи
    Наслов: Клуб уврнутих заната
    Издавач: Бернар
    Страна: 137 (cb)
    Повез: меки
    Писмо: ћирилица
    Формат: 21 cm
    Година издања: 2013
    ИСБН: 978-86-87993-59-4
    Naručite
    Cena:
    400,00 DIN
    Cena za inostranstvo:
    4,00 EUR
    Kom.:

    Naručite telefonom:
    +381 11 3055010
    +381 11 3055015





    Ocene i mišljenja čitalaca
    Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


    Pitanja, odgovori, mišljenja...
    Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima

    Poruku poslaoPoruka
    IDI NA VRH STRANE
    Ⓒ 1984-2019 Mikro knjiga