Аутор: Антонио Еванђелиста
Страна: 152
► Остали детаљи

Из предговора

Косовска лекција

Косово је од 1999. протекторат Уједињених нација, али и покрајина Србије, у којој се налази неколико рудника, предивни средњовековни манастири и многи митови. У Покрајини је већинско становништво албанско, исламске вероисповести, које је српска влада годинама дискриминисала и које је дуги низ година тражило потпуну независност од Београда. На Косову се налазе места и споменици који чине српски национални идентитет, али је то и место хиљаду супротности, тако да вам пада на памет реченица Винстона Черчила да Балкан производи више историје него што може да је потроши.

Како, иначе, тумачити огромну количину историје на територији која има становништва као Калабрија (око два милиона), а за трећину је мања од Калабрије, за коју је потребно одржати компаративни историјскосоциолошки семинар да би се схватили основни елементи овог проблема?

За „долину гаврана“ водиле су се разноразне битке: верске и националне, освајачке и ослободилачке, криминалне и технолошке, етничке и политичке, између севера и југа, између запада и истока, као и многе међусобно помешане. С времена на време агресори су постајали мете напада, жртве су се преображавале у злочинце, и обрнуто, у трагичној игри доминације и срџбе.

Последњи конфликт је из 1999. НАТО је користио силу да би приморао полуауторитарни режим Милошевића да прекине крвави прогон косовских Албанаца. Али, рат
је донео више штете у односу на оно што је постојало, и створио је услове за нови вид прогона, мање насилан од оног претходног, али са измењеним улогама. Албанска већина сада дискриминише српску мањину.
Коначни резултат косовских несрећа, ипак, није хаос нити стварање краљевства неподношљивости и апсурда. Није истина да не постоје разумни излази из тог чвора и кризе која мучи Косово. Било би довољно, да би се одредио пут ка налажењу решења, научити само неколико лекција које нам је његова одисеја одржала. Тај пут је напоран колико је то потребно, али у потпуности избалансиран између локалних могућности и ресурса Европске уније.

Прва и најважнија лекција је да ратови не служе ничему. Чак и они хуманитарни, на први поглед недиректни, као што је онај између земаља НАТО и југословенског режима 1999. Косовски рат је, у ствари, био лак војнички успех и потпуни политички неуспех. Сви ратови носе изненађења и завршавају на начин другачији од онога како је предвиђено и жељено на почетку, али овде је сам рат носио огромну политичку грешку у процени, а последице се осећају и дан-данас.

Западни политички лидери који су започели сукоб говорили су да то чине на добробит локалног становништва. Али, излазак из сукоба је био у горим условима него што је то било на његовом почетку.

На почетку кампање бомбардовања владе држава НАТО су тврдиле да то чине ради спашавања људских живота од пројекта етничког чишћења који је био на делу. Пре 24. марта 1999, жртава грађанског рата између ОВК и званичних и парамилитарних српских трупа је било око три хиљаде, а није утврђено да је постојао план српске владе у вези са масовним уништавањем. Током једанаест недеља бомбардовања убијено је десет хиљада људи. Жртве су биле, у великој мери, албански
цивили које су убиле парамилитарне формације и регуларна војска, али и Срби који су убијени због освете. Покушај етничког чишћења, уколико га је било, постао је ефекат рата а не његов узрок.

Други циљ НАТО-а је био да се спречи истребљење косовских Албанаца. На почетку ратних операција, процењено је да је 230 хиљада Албанаца напустило своје домове. На крају бомбардовања расељених је било милион и четири стотине хиљада. Од тог броја, 840 хиљада је побегло ка избегличким камповима у Македонији и Албанији. Не знамо данас, и можда нећемо никад сазнати, колико је тих избеглица побегло пред налетима Милошевићевих трупа а колико због НАТО бомби. У сваком случају, шеф мисије УН на Косову Кушнер оценио је да је међу избеглима и око 130 хиљада Срба.

Оно што знамо са разумном сигурношћу је да је постојала конкретна алтернатива рату. Персонал ОЕБС-а распоређен на Косову с циљем заштите албанског становништва након прекида ватре између Срба и ОВК-а у октобру 1998. могао је бити искоришћен да се добије неопходно време ради доласка до мирног решења конфликта, тј. до промене власти у Београду.

Та промена уопште није била немогућа. Милошевић није био недодирљив. У ствари, више није био омиљен међу Србима. Није успевао да контролише земљу на тоталитаран начин и замало није изгубио власт током демонстрација 1996-97. Посматрачи ОЕБС-а можда не би спречили насиље, али би сигурно смањили нападе на цивиле и спречили би катастрофу која је уследила.
Тих година сам водио биро УН-а у Бечу и били смо у непрекидном контакту са врхом ОЕБС-а, чије седиште је такође у Бечу. Сећам се добро да је опште мишљење на свим нивоима ОЕБС-а и УН-а било да је потребно повећати међународни контингент који је већ био прису
ан на терену и да је то најпрактичнија алтернатива рату. И други посматрачи, као рецимо бивши амбасадор Канаде у Југославији, Џејмс Бисе, оценили су да је НАТО на Косову водио „неправедан и нимало потребан рат“ и да је распоређивање персонала ОЕБС-а могло бити решење које би уштедело људске патње али и трошкове рата.

НАТО је, ипак, одлучио другачије. Пошто су окупили стране у дворцу Рамбује, у Француској, током фебруарамарта 1999, госпођа Олбрајт, амерички државни секретар, представила им је план политичке аутономије Косова који је предвиђао одржавање референдума након три године, чиме би се решио коначан статус покрајине. Пошто су Срби одбили план, почела су бомбардовања.
Рат је завршен парадоксом. Милошевићу су наметнути услови који су у одређеној мери били повољнији у односу на оне из Рамбујеа, међу којима пренос власти на Косову на Уједињене нације, где је присутна Русија са правом вета, која је највећи међународни савезник Србије. Суштина парадокса је да су Албанци водили рат да би дошли до независности од Србије, а Срби да би задржали Косово у оквиру Југославије. На крају НАТО је интервенисао у грађанском рату, стајући на страну која је победила, да би прихватила разлоге стране која је изгубила, по питању које је проузроковало рат. Косово је, у суштини, на основу Резолуције 1244 Савета безбедности остало део Србије. Политички неуспех нема ниједну олакшавајућу околност: нису спашени људски животи, економске инфраструктуре Србије су биле полууништене, а правно Косово је остало тамо где је и било. НАТО се, тада, противио одвајању Косова од Србије. Рат није завршен изјавама као што је то обичај него серијом преговора током којих су Русија и Србија успеле да добију не мале уступке.
Али, рат на Косову је имао и друге аспекте. Представљен је као „праведан“ рат који је требало да да` замајац новој ери, ери активних хуманитарних интервенција, уколико је могуће превентивних, које се базирају на два концептуална стуба: употреба силе у име универзалних вредности насупрот уских националних интереса због којих су се суверене државе сукобљавале и (увек у име истих универзалних вредности) војна интервенција у унутрашње послове држава уместо спречавања насиља и територијалног угрожавања, као што је било у Заливском рату 1991.

Први од ова два принципа су примењени на недоследан начин. Пошто су одлучили да не ризикују животе војног персонала, кампања за Косово је био рат из ваздуха, бомбардовање са огромне висине. Нико није приметио да је циљ рата био да се заштите косовски Албанци.

Други стуб доктрине хуманитарних интервенција је евидентно нелегалан са основа међународног права, као и на основу признатих стандарда односа међу државама. Једна држава или група држава не могу да се мешају у унутрашње послове друге државе. А још мање им је дозвољено да то чине силом. Уколико се то деси, компромитују се основе међународног поретка.
Уколико се ово право не сме кршити, не постоје ограничења кршења људских права која чине тирани и криминалне групе унутар својих граница. Зато се универзална савест није побунила када је међународна заједница одлучила да интервенише да би спречила геноциде и масакре који су се дешавали, рецимо, у Сомалији, Хаитију, Конгу или Руанди. На тим местима, ипак, није било бомбардовања. Дошло је до интервенција које су сачињавале шему очувања мира, а не рата....