Аутори: Зоран Ранковић, Мирослав Лазић
Страна: 414
► Остали детаљи

Архивски извори, публиковани у трећој књизи библиотеке „Архива Епархије браничевске“, хронолошки се надовезују на оне из претходне публикације, а односе се на период од 1877. до 1893. године, када је Пожаревац, у црквено-административном погледу, као седиште Окружног протопрезвитерата, био у саставу Митрополије београдске. Извори припадају истој тематској целини, и односе се на уредбе, прописе, правила и решења Архијерејског Сабора које је Конзисторија (Духовни суд) Митрополије београдске, преко окружних протопрезвитера, прослеђивала подручном свештенству. Поред конзисторијских расписа, знатан број докумената које су потписивали надлежни митрополити односи се на регулисање црквеног живота у самој Архиепископији.
У погледу структуре и садржаја публикованих извора, као и код претходних публикација, може се уочити широк спектар тема којих се дотичу, не само из сфере црквене, већ и социјалне, политичке и културне историје. Међу њима издвајају се две основне групе. Прва се односи на организационо устројство и црквено-административно уређење православне цркве у Кнежевини, потом Краљевини Србији, као и утврђивање једнообразности у литургијском, богослужбеном и верском животу. Друга група извора у знатној мери осветљава однос цркве и државе. Из њих се види да је држава у цркви видела снажан интегративни фактор у изградњи националног идентитета и утврђивања ауторитета сопствене власти. С друге стране, они откривају и тежњу државе да контролише црквене власти мешајући се у унутрашњи живот цркве и њено канонско устројство, што се најбоље може сагледати кроз смену митрополита Михаила са чела највише црквене институције у Краљевини Србији и успостављање „неканонске јерархије“. Поред тога, истој групи докумената припадају и многобројни циркулари на основу којих може да се сагледа улога и место православне цркве у свеопштој едукацији и креирању индивидуалног и колективног идентитета српског друштва у 19. веку.