Аутор: Драгутин Ј. Илић
Страна: 155
► Остали детаљи

Knjiga Dragutina Ilića je knjiga srbskog pripovedača o Gospodu našem Isusu Hristu. Nema svrhe da knjigu prepričavamo – čitalac će se sam uveriti o kakvom delu je reč. Ipak, kao i uvek, vredi nam da se setimo lika Hristovog kao vododelnice života čoveka i čovečanstva, i da ne zaboravimo da je Ilić svoje delo pisao u doba kada su intelektualci među Srbima, pod uticajem zapadnoevropskih kulturnih obrazaca, počeli da zanemaruju temelj svoje vere, i da se okreću onome za šta su mislili da je novo, „bolje“, „razumnije“, u skladu sa teorijom progresa. I sam Ilić je lutao i tražio, a njegovo delo „Posle milijon godina“ govori da je bio svestan da će svet u kome trijumfuje tehnika biti svet u kome nema mesta za čoveka.Dragutin Ilić, brat Vojislava Ilića, dugo zaboravljen, veoma je plodan pisac. Ogledao se u svim žanrovima. Poput Tolstoja, Jevanđelske priče, piše sa izrazitim lirskim nadahnućem, lako i interesantno… 


Sadržaj

Život i delo Dragutina J. Ilića, 7
„Talita Kumi!“, 17
Bura na moru, 37
Irodijada, 61
Trnov venac, 74
Vaskrsenje, 82
Stefan, 104
Savle, 123
Ananije, 148
Pogovor, 157

Odlomak iz knjige

IRODIJADA

I

Zvonki zvuci pesama, uz sosanim edut2 i žice, vili su se iz pobočne odaje Irodove palate. Šuma i zveka pozlaćenih pehara i srebrom okovanih rogova, iz kojih se ispija medeno vino iz engadskih vinograda, gromko se razležu po svima odajama sionske palate.

— Sulamka!
— Čujem, gospođo!
— Reci devojkama neka pevaju što. Nesnosna mi je ona vika tamo!
— Kako želiš! Hoćeš li što iz psalama Asafovih, ili „o nemoj golubici na daleko?“ — Gospođa zanijeka.
— Ili sinove Korejeve?
— Pusto!
— Ili da ti pevamo: „Ja sam ruža saropska?"

Gospođa odmahnu sa dosadom, uzdahnu duboko i zagleda se u plavičasti dim, što se iz srebrne bočice
...............................................
2 Sosanimedut je sviračka naprava, kojom se pratilo pevanje.

isparava i puni odaju najprijatnijim nardovim mirisom.

Ona je ležala na niskoj, prizemnoj sofi, zastrtoj purpurnom tkaninom, a glavom na skupocenom uzglavlju, rasejano se igra ogrlicom bisera, u koju su ponegde podnizana zrna dragih kamenova, retke veličine, koja, kao sleđene kapljice jutarnje zore, prelivaju svetlost najlepših duginih boja. Sa nalakćene ruke spao je široki rukav do lakata, te pokazuje kao fildiš belu i oblu ruku. Glava, što se opire o šaku, pokrivena je tamnom kao crna smola kosom, koja, raspletena, gusta i bujna, pada na snežna gola pleća. A lice, pod talasima ove kose, bilo je neobično belo. 'Gome licu divno odgovaraju tanke uzvijene obrvice, ispod kojih rasejano lutaju krupne crne oči, i vrlo rumene, male usnice, ispod prava umerena nosa. Igled ove lepotice, kojoj može biti oko dvadeset i pet godina, pokazuje raskošnu draž, koja pored sveg ohola izraza ukazuje na razbludu. Pa i da joj lice ne osenjuje neki mučan izraz, što opominje na prijatnu srdžbu, i da se oko malo napućenih usana ne ogleda uporno jogunstvo, ipak bi poznali da ova žena neograničeno gospodari svojom okolinom.

Nasuprot nje sedi nekoliko devojaka, sa raznim sviračkim napravama za pesmu i igru, i dve malene devojčice, koje su malo čas po taktu pesama igrale. A na jednoj razastrtoj tigrovini, uza samu sofu, sedi njezina robinja i poverenica, Sulamka: hladi je mahalicom, ili joj po koji put dodaje zlatnu kupu, iz koje ona srkuće sladak i mirišljavi sok isceđenih voćaka.

To je Irodijada, žena Irodova.

U ovome času, kad se zamišljeno zagleda u plavičasto isparenje mirisa, trže je iz zanosa burno pljeskanje dlanova, iz pobočne odaje, a za ovim nanovo zazvoniše žice, pesme se zahoriše i začu se hitro klepetanje koštanih kaskanjeta. To je igračica dovršivala svoju igru.

Na ushićeno pljeskanje i graju Irodijada samo uzvi obrvama, prezrivo pogleda na onu stranu i stisnu usnice.

— Ti si zlovoljna, gospođo? — zapita je Sulamka brižno.
— O, da nisam nikada dočekala ovaj dan!
— Ti si carica.
— Reci, bolje, robinja, na koju svaki uzmahuje štapom i čijim imenom ulica ispira usta, jer nema nikoga da joj zakrati.
— Ali tvoj muž...
— Kukavica! — zaškripa Irodijada. — Filip je bio sasvim drukčiji. O, on bi već umeo iščupati žaoku nesretniku što me kleveta.

Sulamka zaneme. Znala je ona da njezina gospođa neograničeno vlada, i da je njezin muž i do sada bio rob njezinim ćudima, ali još nikada nije bilo prilike da o njemu, pred svojim sluškinjama, i tako govori.

A graja i veselje sve se više i više razlegala iz odaje veselih gostiju.

Na zavesama, što između širokih asirskih stubova dele Irodijadinu odaju od trema, zazvečaše srebrni praporci, — znak da neko ulazi, — i uz pesmu i zveckanje zvončića, na malenome dahiretu, ulete u odaju devojčica od svojih jedanaest do dvanaest godina, pa, kao vihor poigravajući, dolete sofi, zagrli Irodijadu i poče je osipati poljupcima.

— Salomija, mir! Utišaj se! — uzviknu Irodijada.

— Još malo, majko, još malo! — odgovori devojčica. Tvoj muž. Irod, toliko se ushitio mojim igranjem, da mi je pred svima vojvodama i knezovima kazao: „Išti što god želiš, pa ma to bilo i polovinu moje carevine, ja ću ti pokloniti.“
— Pa onda? — zapita Irodijada s prezrivom nemarnošću.
— Pa, eto, dođoh tebi, da me posavetuješ šta da tražim.

Irodijada se nodiže malo iz udobna položaja oštro gledaše u oči kćerine.
— Je li to istina?
— Istina, majko! On je pred knezovima pozvao Jehovu za svedoka, ako ne ispuni obećanje.

Zluradi osmeh zatrepta na usnama ove žene, čije lice poče da plamti u nervoznoj drhtavici, pogled joj sevnu pakosnom radošću; ona uhvati kćer za ruku i prigušenim glasom reče:

— A ti išti...
— Šta? — zapita kćer radoznalo.
— Tako mi Jehove, to će dobro biti! — prošapta žena, pogleda oštro na svoje devojke i rukom im dade znak da se udalje. Sulamka i devojke ustaše, pokloniše se i izgubiše za teškim zavesama odaje.
— Jesi li mi kći? — zapita je za ovim, grozničavim glasom.
— Majko, zar sumnjaš?
— He sumnjam. — Išti Jovanovu glavu!
— Prorokovu?
— Ko kaže to? — gnevno uzviknu ona.
— On nije prorok, on mene vređa.
— Majko!
— Ako si kći Filipova, tako ćeš uraditi! — Znaš li zašto je u tamnici; što je okovan? — Znaš! jer je javno govorio, kako Tora zabranjuje čoveku da se oženi bratovljevom ženom, ako je ona sa prvim mužem imala dece. Pa znaš li koga se to tiče?

Devojče obori oči dole i okrete glavu na stranu, da ne gleda u strahovit pogled očiju po kojima je krv nasela.

— Tiče se tvoje rođene majke, mene! — uzviknu žena gnevno, i kao besna skoči sa sofe. — Vitavarski klevetnik bio je toliko drzak, da uzbuni ulične gladnice i da Iroda javno ukori. Pa mu ni toga ne bi dosta, nego je osramotio i mene. Nasred ulice, pred Sinedrijom, gde se iskupila besposlena svegina, zaustavio je moje dvorkinje i mene, pa je onda pružio palicu prema meni i uzviknuo...

Žena zastade. Grudi joj se nadimahu kao talasi što ih bura zaošijava. Očevidno, borila se sa sobom da tu reč iskaže.

— Šta ti je uzviknuo, majko?
— Bludnice!

Devojče vrisnu i sakri lice šakama.
— Da, to, to mi je uzviknuo, a razdražena svegina zaurlala je istu pogrdu i šakama bacala prašinu na mene i moju pratnju.
— Bože, Bože! — prostenja devojče, ne dižući šaka sa očiju.
— To je bio uzrok, što ra je Irod bacio u tamnicu; ali je li to sve? Taj klevetnik mora da plati glavom za ovu uvredu. I ja to iskah od Iroda da to učini, a on ne htede. Kukavica! Plaši se ulične rulje, boji se knezova, koje on može, ako hoće, i pobiti, pa da ni Rim, ni Jerusalim prstom ne maknu.

Devojče, koje je sve ovo slušalo pokrivena lica, i ne dočeka kraj; ono se istrže iz majčinih ruku, pa kao strela polete i nestade za zavesama na izlasku.

II

Krupnim koracima hodala je uzbesnela žena kroz odaju, zastrtu debelim, travastim sagovima, pa se čas po čas gubila između visokih i debelih asirskih stubova, što se opiru o mramorna lavovska pleća sa devojačkim glavama. NJezine usnice drhtale su gnevno, a nozdrve su se čas kupile a čas širile. Znak bure što besni u duši opake žene. Sav izraz usplamtela lica i burno kretanje tela napominjali su, u ovome času, na razdraženu tigricu, koja oseća miris krvi, pa uznemireno čeka iz zasede da joj se žrtva primakne. Na jedan mah zasta i oslušnu. Veseli šum, što se do ovoga časa horio, sad je umukao. Ona osluškuje, ali ne čuje ništa. Po tome nenadanome ćutanju slutila je da je to njezina kći iskazala svoju želju, i njeno prkosno lice osmehnu se neprimetno. Da li se odupire? He, ne! On je pred knezovima obećao da će joj ispuniti želju, pa je i Jehovu pozvao za svedoka. Ali ako ipak odbije? O! — Uzbesnela žena steže obe pesnice i škripnu zubima. — Samo ako odbije, ako pogazi zakletve, pljunuću ga, prezreću ga, otići ću u Rim. O, znam ja dobro gde je Tiberije, a i to, kako on sa Tiberijevim savetnikom,