МИКРО КЊИГА
    од 1984. год.
    ✚ Православни подсетник
    ♥ Подсетник
    Билтен
    Форум
    Контакти и питања

    Prikaži 3 puta
    veću sliku


    Знаменити Руси у србској историји
    Dodaj u podsetnik - Wish List
    Василиј Аполонович Григоренко

    Како у време србофоба Јосипа Броза Тита, тако у доброј мери и данас, српски најамнички властодршци чине све да се Србима као народу укине историјско памћење на своју велику историју, на своје херојске претке. Пример тешког обољења историјске свести у главама многих Украјинаца или Црногораца, где се процесима украјинизације и црногоризације читавим покољењима наметала потпуна анамнеза њихове благочестиве историје – показује нам колико губитак историјског памћења може бити погубан. Није тешко докучити каква је будућност младог Украјинца који не види брата у Русу, него у Американцу, или каква је будућност младог Црногорца који не види брата у Србину него у Американцу. Дакле, у склопу тог пројекта историјске анамнезе Срба, свакако се налази и прикривање светлих момената заједничког српско-руског братства по оружју. Због тога сматрам да је добро подсетити на храбре руске морнаре који су пре сто година (1914 и 1915. г.) са својом српском браћом витешки бранили нашу Отаџбину. Само у четири заједничке гробнице (на Новом гробљу у Београду, Петроварадину у Новом Саду, гробљу у Зрењанину и гробљу у Сенти), сахрањено је преко 330 руских војника, учесника Првог светског рата. Нека је слава руским херојима који су својом крвљу бранили и нашу Отаџбину, а српски народ никада не сме заборавити ту братску љубав и несебичну пожртвованост руске браће у борби против заједничког непријатеља. У тексту који следи, нешто више о Василију Аполовичу Григоренку, једном од тих руских хероја о којима се на жалост у Србији тако мало зна…

    Сергеј Николајевич Смирнов

    На ничим изазване патолошке изливе евроеурофорије српских властодржаца, најбољи одговор је сведочење о вековним мрзостима Запада према српском роду и сведочење о вековном братству Срба и Руса…
    * * *
    Када Руси за некога кажу да је “масштабнаја” личност, то је тешко једном речју превести на наш језик, јер тај појам подразумева свеобухватног и веома талентованог човека, изузетно широког опсега знања, интересовања, образовања – како би наш народ рекао – Бог га је за све обдарио. Један од таквих “масштабних” личности био је и Сергеј Николајевич Смирнов, који је својим делом оставио упечатљив траг и у руској и у српској науци и култури. Поједини великани захваљујући свом таленту и раду достигну у својој области инетресовања изузетне резултате, међутим када је у питању Смирнов, тешко је и побројати сва интересовања Смирнова у којима је показао изузетну надареност. Био је веома талентован инжењер, врстан архитекта, археограф и библиограф, археолог, нумизматичар, историчар уметности… – уз сва та занимања и хобије, био је и друштвено веома ангажован човек.
    С.Н. Смирнов рођен је у Петрограду 1877. године, упокојио се у Монтевидеу (Уругвај) 1958. године. По деди хероју Отаџбинског рата (Наполеонов поход 1812) Смирнов је по рођењу имао статус наследног дворјанина, а отац му је такође био војни инжењер и архитекта војних установа у руској царској престоници. По завршетку Првог кадетског корпуса у Петрограду (1893), по упутству Цара Александра I уписује Институт инжењера железнице, где дипломира 1898. године. Са супругом Н.А. Масловском (оженио се 1904. године) имао је двоје деце, сина Михаила и кћерку Елену. Истиче се у различитим пројектима, па и каријера брзо напредује од Титуларног саветника (1903) за само 6 година постаје Дворски саветник (1909). Имајући у виду његов каснији научно истраживачки рад у Србији, само је Промисао Господња могла уредити тако да он те исте 1909. године ступи у Археолошки институт где је стекао полазна знања из историје древнеруске уметности и грађевинарства. Он 1911. године завршава тај Институт и постаје Стални члан Археолошког института. Дакле, са титулом Дворског саветника следеће две године предано ради на изградњи храма Спас на води у Петрограду. За велелепни ентеријер храма био је најзаслужнији управо Смирнов. Овде треба истаћи следеће, што ће се показати као врло важно и у раду Смирнова у Србији – пре него што се прихватио посла на изградњи храма Спас на води веома пажљиво изучавао руску средњевековну архитектуру, не устежући се од путовања ради обиласка многих руских спчоменика средњевековне архитектуре. Ускоро по његовом освећењу Смирнов је унапређен у дворски чин камер-јункера двора Његовог императорског Величанства. На жалост, то ремек дело руске архитектуре срушили су безбожници 1932. године. Као дворјанин Смирнов је често био ангажован у хуманитарним пословима дечијих домова, попут ангажовања у дечијем дому при Канцеларији Царице Марије, као и дечијег дома Јелисавете и Марије у Павловску где је једно време био и директор. Захваљујући највише њему, квалитетно је одрађен огроман посао на сређивању богатог инвентара, уметничке колекције и библиотеке Павловског дворца. Очигледно је то искуство и предодредило његов огромни ангажман у помоћи руским избеглицама после несрећне револуције, овај пут на српском двору. Поред стручно инжењерских радова и друштвеног ангажмана који смо поменули, још две области “свестраног” Смирнова треба посебно истаћи, а то је научни рад и рад на проучавању историје уметности. Када имамо у виду заиста запрепашћују преданост раду и сву његову изузетну радну способност, опет не може да не задиви његов бесконачан списак занимања и интересовања, како у “руском” тако и у “српском” периоду његовог живота. Да сада побројимо само нека интересовања из “руског” периода његовог живота: Стални члан Архивске Петроградске губернијске научне комисије, Члан Ревизионе комисије друштвене управе Петрограда, Члан Комисије за изградњу Сабора Свете Тројице на месту изгорелог Тројицког сабора у Петрограду, Председник управе Петроградског индустријског акционарског друштва, Члан Ревизионе комисије Акционарског Средњеазијског нафтно-индустријског друштве “Санто”, а навођење учешћа у свим добротворним фондовима у којима је учествовао Смирнов, одузело би много простора. И упркос свим овим чињеницама о несвакидашњој заузетости, Смирнов ни у Русији ни у Србији није био неми посматрач догађаја око себе, већ активни учесник у многим од њих.
    Једна дивна каријера једног свестрано надареног руског дворјанина, један примеран породични живот који је то пратио, прекинут је попут каријера хиљада благочестивих Руса након “Крвавог Октобра” и доласка “синова пакла” на власт у Русију. Следе месеци затвореништва, прво у Перму, потом у Москви, да би коначно некако успео да се са породицом дочепа Србије – “резервне Отаџбине” десетине хиљада руских емиграната. После плодотворног рада у новој Отаџбини о коме ћемо опширније писати у даљем тексту, такође при двору (овај пут Краљевском), Смирнову као и многим другим руским емигрантима, било је суђено да беже и из Србије по доласку комуниста на власт. Из Србије Смирнов одлази у Уругвај, где је под неразјашњеним околностима 1958. године завршио свој животни пут.
    Дакле, Смирнов је наставио службу на двору православног монарха, овај пут на Краљевском двору Карађорђевића. Као што смо већ рекли, он је и пре доласка у Србији имао присне везе са Карађорђевићима, пошто је две године (1916-1918) био управник комплекса Павловског дворца који је припадао Ивану Константиновичу Романову, мужу српске принцезе Јелене, сестре Краља Александра Карађорђевића. Да кажемо да је и овај српски зет, кнез из царске лозе Романових, мученички завршио свој живот пошто је жив бачен у јаму под Алапеском у јулу 1918. године, а потом су у јаму са живим људима “црвене звери” бациле гранате. Његова супруга, српска принцеза Јелена, после мужевљеве смрти била је у затворима Перма и Москве и ослобођена је само захваљујући дипломатској интервенцији и храбрости и оданости самог Сергеја Николајевича Смирнова. Опис мисије ослобађања кнегиње Јелене, Смирнов даје у књижици која је објављена у Паризу, где је он сведочио у својству сведока пред чувеним Соколовом, који је водио истрагу о убиству Царске породице Романових. Он је кренуо у потрагу за кнегињом на Урал и Сибир са фалсификованим српским пасошем, ризикујући и сопствени живот. У томе му је свесрдно помогла “српска мисија” са српским амбасадором у Русији Спалајковићем на челу, који се код нових власти свесрдно залагао за Јелену Петровну. Само чудом Божијим је Сергеј Николајевич Смирнов преживео, иако је био на списку за стрељање и у Русији чак постоје публикације у којима се наводи да је он стрељан у Перму, јер је био на списку за стрељање. Спасао га је српски фалсификовани пасош и лажно сведочење српског официра Божичића да је он радник “Министарства српских железница”. Овде није згорег направити мали искорак и написати пар речи о Спалајковићу, великом и храбром српском дипломати који је до краја 1918. године био српски амбасадор у Русији, а после Првог светског рата дипломатску каријеру је наставио у Паризу, сад већ у Краљевини СХС. Наводимо сведочење руског дипломате Н. Трубецког из његове књиге “Рат на Балкану 1914-1917”: Дипломате су ми причали како је крајем јула 1918. године на једном од редовних пријема дипломатског кора, Лењин изјавио да је Царска породица стрељана. Спалајковић није могао да се уздржи, пришао је Лењину и пљунуо му у лице. Совјетска власт је била још слаба и инцидент је “заташкан”. Било је одлучено да се не обраћа пажња на једног “неваспитаног, неконтролисаног и болесног човека”.[1] Сама Јелена, кћерка српског Краља Петра, у тим данима је исказала изузетну храбросст, пожртвовање и оданост према мужу. Пошто су јој деца била на сигурном у иностранству, она се пре мужевог убиства новој власти обратила молбом да јој омогуће да подели судбину са својим мужем у затвору наглашавајући да због тога одбија евентуалну помоћ страних амбасада. После много перипетија и затвора, српски официри и Јелена су ослобођени, а по ослобођењу, Јелена 1919. године стиже у Шведску одакле са свекрвом и децом емигрира у Југославију. Са децом 1921. године одлази у Лондон.
    Дакле, пошто се 1919. године са породицом срећно дочепао Србије, Сергеј Николајевич Смирнов почиње са радом на Двору Карађорђевића као лични секретар Јелене Романове, истовремено започињући и инжењерски рад у грађевинском оделењу Двора, као и у Канцеларији Државног комесара по питању руских избеглица. Као и у Русији, један ангажман није довољан за неисцрпну енергију и неуморни дух Смирнова и оно што посебно импресионира, он на свим тим пољима оставља иза себе дубог траг и дело непролазне вредности.
    Као управник Двора Јелене Петровне која после 1921. године више времена проводи у Лондону него у Београду, Сергеј Николајевич Смирнов према речима Људмиле Кузмичеве у великој монографији “Руски некропољ у Београду” обавља посао читавог једног тима бринући о пословима и финансијама Јелене Петровне, организацији и протоколу њених званичних посета, финансијском обезбеђењу њене деце, регулисању статуса у дому Романових и у европској монархистичкој породици…
    На ангажовању Сергеја Смирнова на пословима везаним за пружање помоћи и организације живота руских емиграната у Југославији, сведочи обимна грађа у Архиву Југославије. Фонд кнегиње Јелене и на овом пољу је дао велики допринос у олакшавању живота многим руским емигрантима у Југoславији. “Друштво помоћи руској сирочади” такође се налазило под покровитељством Фонда кнегиње Јелене и помагало је два сиротишта, у Белој Цркви и манастиру Хопово. Хуманитарни ангажман везан за Фонд кнегиње Јелене, Смирнов је обављао и као државни чиновник у ништа мањем обиму. Делатност Државне комисије за послове руских избеглица бележи огроман ангажман Смирнова све до 1944. године.
    И на крају трећи вид ангажовања Сергеја Смирнова на Двору Карађорђевића био је његов рад дворског инжењера и архитекте. Грандиозан рад и грандиозно дело Смирнова у овој области једноставно је непроцењиво. Несвакидашње умеће да брзо схвати суштину проблема и начин његовог решавања, било је као богомдано за руководиоца пројеката на Двору Карађорђевића. Руководио је изградњом нове краљевске резиденције на Дедињу, његове организационе способности исказане су и приликом организације изградње предивног меморијалног комплекса Карађорђевића у Тополи. Смирнов је за опремање храма у Тополи ангажовао “руски тим” врхунских стручњака потпомогнут неколицином српских зналаца. Да набројимо неке: Николај Краснов, Николај Мејендорф, Борис Образков, Владимир Предојевић, Виктор Шевцов, Иван Диков, Борис Иваншенцев.
    Да напоменемо да је поред ова три магистрална поља делатности Смирнова током његовог живота у Србији, благодарећи њему извршена озбиљна систематизација Библиотеке Краљевског Двора, која је Смирнову истовремено служила и као место на ком се бавио озбиљним научно-истраживачким радом. Овде посебно треба истаћи један ангажман који је од изузетног, непроцењивог значаја за целокупну српску културу. Ради се о послу прикуљања и анализи старих писаних споменика српске културе. Ослањао се на помоћ Руског Археолошког друштва Краљевине СХС које се такође налазило под покровитељством Фонда кнегиње Јелене. На позив Краља Александра у лето 1922. године специјална експедиција на челу са С. Смирновим почела је рад на проучавању 29 српских манастира и цркава. У екипи је био и генијални Краснов, а ту су се налазили и научници истричари уметности, архитекте, уметници, фотографи и цртачи. Преко 500 цртежа храмова је прикупљено и тада је по први пут у српској истрији урађено једно комплексно истраживање средњевековног наслеђа Србије. Смирнов је као носилац пројекта уз велику помоћ својих пре свега руских колега, обавио то грандиозно истраживање. Касније је са Красновом организовао и личне експедиције ради проучавања српских средњевековних споменика на Космету и у Албанији. Истраживали су “Српске Свете Горе” на Скадарском језеру, у Овчарско-Кабларској клисури, на Фрушкој Гори и многе српске светиње у Србији, Црној Гори, и на просторима свих других српских земаља. Тај рад је био основа за касније Красновљево мозаичко “фрескописање” храма светог Ђорђа на Опленцу, где су у јединствен мозаички ентеријер храма уграђени мотиви из преко 50 најзначајнијих српских светиња различитих епоха. Колико је тај посао значајан, говори нам чињеница да у великој Русији није постојало тако комплексно истраживање највећих средњевековних светиња Русије какво су руски стручњаци извршили у Србији. Сав тај посао послужио је за касније још једно монументално истраживање Смирнова “Српске светиње у руским летописима” које је 1936. године уврштено у Јубиларну збирку “Руског археолошког друштва” у Краљевини Југославије. Огроман истраживачки рад је стајао иза овог подухвата и ту је први пут сачињен потпуни списак помена српских светиња у руским рукописима. Такође, Смирнов први пут у Србији публикује биографије тројице “знаменитих Срба у руској историји” – Митрополита Кипријана, Григорија Цамблака и Пахомија Логотета или Пахомија Србина како су га још ословљавали у Русији.
    И тако, одмах примећен у високим круговима како Царске Русије тако и Краљевине СХС, Смирнов је веома брзо стекао углед веома савесног и поузданог делатника коме се могла поверити било која дужност са стопостотном сигурношћу да ће посао бити обављен на веома високом нивоу. Интересантно је да су му и у Русији и у Србији стизале многе поруџбине за изградњу храмова, а сваки нови посао на храму, Смирнова је одводио у све дубља и дубља истраживања древне архиктетуре и наших светиња, што је и довело до описане импозантне улоге Смирнова у темељном истраживању српске средњевековне црквене уметности и архитектуре. Списак црквених ствари које је одабрао чувар Уметничког одељења Руског музеја из колекције Смирнова који се чува у Павловском дворцу-музеју, данас броји 220 јединица. Међу њима је и икона коју је Смирнов добио на поклон од Митрополита Скопског Викентија 1914. године, тако да Смирнова видимо и у улози великог сакупљача руских старина. С. Н. Смирнов је пројављивао и дубоко интересовање за нумизматику па је куповао каталоге са нумизматичких аукција. У ономе што је остало од његове библиотеке у дворцу-музеју у Павловску која је пре Револуције бројала више од 2 хиљаде томова, сачувано је и неколико тих нузмиматичких каталога.
    Владимир Мајевски, још један од веома интересантних личности руске емиграције у Србији који је живео у соби поред светог владике Николаја Велимировића у последњим данима његовог живота, описује један интересантан моменат из разговора Краља Александра са Смирновом. Краљ се интересовао за живот руске емиграције у другим земљама, а Смирнов је о томе опширно говорио и на крају рекао: “Ипак, захваљујући бризи Вашег Величанства, Руси не живе нигде тако добро као у Југославији”. Мајевски наводи да је на то Краљ одговорио: “Можда је то и тако, … али и Руси се нама одужују”.
    Иако “човек дела” током читавог свог живота, један од оних људи који никада нису знали за беспосличарење, који никада нису говорили о себи али је њихово дело говорило много о њима, ипак је написао и сопствене мемоаре. На жалост, ти мемоари великог поборника монархизма Сергеја Николајевича Смирнова, још нису објављени. Имајући у виду грандиозно дело и свестраност Смирнова, само српском немарношћу се може објаснити чињеница да ти мемоари нису још публиковани и нека ово буде и својеврстан апел на све оне који могу помоћи да ови изузетно важни мемоари великог руско-српског прегаоца и патриоте, угледају светлост дана. Јер, чак и без описа његовог живота у Уругвају, биографија Смирнова из руског и српског периода по богатству догађаја који су произашли у судбини овог изузетног човека, превазилазе уобичајене биографије и највећих људи. Српски народ дугује огромну захвалност овом истински великом Русу, нарочито за несвакидашњи допринос научном проучавању српске средњевековне црквене уметности и архитектуре.


    * * *

    На жалост, у Србији се мало зна уопште о војној помоћи Русије Србији у Првом светском рату. Ту празнину у српској историографији о руској војној помоћи делимично је попунила одлична књига Алексеја Тимофејева и Дарка Кремића “Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата” у издању Института за новију историју Србије, која је 1914. године изашла из штампе.

    Двојну монархију Хабсбурга називали су и Дунавском монархијом и она је заиста господарила најважнијом европском реком. Њена Дунавска флота била је веома моћна и добро опремљена, са шест монитора и читавим низом помоћних бродова. Монитори су били својеврсне оклопне батерије опремљене кулама (које су такође биле заштићене оклопном заштитом) са хаубицама од 122 мм, као и оруђем мањег калибра и митраљезима, па су практично били нерањиви за српско пешадијско наоружање. Српска армија није имала заштиту од монитора Аустроугарске Дунавске флоте, није имала чак ни противоклопну артиљеријску муницију, а камоли подводне мине и торпеда. Нападнута од три моћне царевине и суседа Бугарске, Србија је јединог истинског савезника имала у Русији (уз Црну Гору) која се одмах несебично одазвала на позив за помоћ. Тако већ средином августа 1914. године (у овом тексту датуми су наведени по старом календару) у Србију стиже први руски морски одред под командом поручника са Црноморске крстарице “Ростислав”, нашег јунака Василија Аполоновича Григоренка. Истог месеца у Србију стиже и одред руских понтонера пуковника П.И. Доброва и други морски одред старијег пуковника Ј.Ф. Волковицког који је касније прузео заједничку команду над руским морнаричким јединицама у Србији.

    Сачуване су записане успомене многих учесника тих догађаја о ратним подвизима руских морнара у Србији. Сачуване су успомене и самог Григоренка али само до краја 1914. године, иако је он ратовао у Србији све до велике јесење офанзиве удружених аустро-угарских, немачких и бугарских снага на Србију у јесен 1915. године. Те успомене под називом “На Дунаву” штампане су у априлском броју журнала “Морски зборник” за 1916. годину. Из тих успомена се види да је руска морнаричка експедиција технички била недовољно опремљена и необучена (Григоренко наводи да су му дали у први мах 16 резервиста који су већ заборавили руковати подводним минама), па су били приморани на многе импровизације, што се наравно неминовно одражавало и на успешност дејстава јединице. Као илустрацију таквих невоља наводимо пример да је због одсуства торпедних цеви поручник Григоренко био приморан да од трупаца прави топовска постоља. Дакле, више од 100 година после Првог српског устанка и “трешњевих топова”, руски морнари у Србији су били приморани на сличне импровизације у Првом светском рату! Међутим, одсуство ваздушних пумпи за активирање торпеда, није се могло решити никаквом импровизацијом. Због тога је изгубљено доста вредних торпедских граната и пропуштено мноштво прилика за уништење непријатељских бродова. Григоренко пише да је огромна разлика између морске флотиле за коју су били обучени он и његови морнари и речне флотиле за коју су били слабо припремљени. Упркос заиста несвакидашњим тешкоћама, из успомена Григоренка провејава здрави хришћански оптимизам прожет дискретним хумором.

    Промисао је уготовила да Григоренко у Прахову за помоћника и преводиоца добије инжењерског поручника српске војске Карача (који је одлично знао руски језик – школовао се у Петрограду). Григоренко пише да се Карач одликовао веселом нарави и да је са њим делио добро и зло и провео у раду много бесаних ноћи без икаквог смештаја. Григоренко је одмах кренуо у обилазак и упознавање целокупне српске обале, практично од Торлака до Шапца и Богатића. Прве мине марке “Вајтех”[1] Григоренко и његови морнари постављају код Остружнице. У Дубку су Аустријанци већ приметили њихов рад па се због мале ширине Саве на том месту морало прећи на рад ноћу, а погодан бреговит терен омогућавао је да се дању мине припреме за ноћно постављање у воду. Из Дубка, руска експедиција је стигла у Шабац, потом у Богатић. Руска понтонска инжењерија је још 24 августа (6. септембра) 1914. године учествовала у постављању понтонског моста код Новог Села преко кога су српске пешадијске јединице прешле на територију Срема. То је било могуће јер су руски морнари уз огромне напоре успели поставити 4 мине које су онемогућиле напад монитора на мост.

    На 30-40 метара од ушћа Босута у Дунав, Аустријанци су направили канал у коме су била смештена два монитора. Опис акције са припремањем и поринавањем мине која је уништила канал (монитори који су пре тога често испловљавали из канала и гађали српске положаје, после ове акције су остали на сувом пуних месец и по дана, док није знатно порастао водостој Саве) могао би послужити као одличан сценарио за добар хумористичко-ратни филм. Григоренко пише да су му за ту акцију дали на испомоћ 40 трећепозиваца (били су то углавном старци, чувене српске “чиче”). Морало се просецати густо шипражје, мина носити на рукама, од брвана направити својеврстан канал за спуштање мине у реку уз помоћ ужади и поменутих брвана. По спуштању у воду, руски минери су припремали мину за поринуће будући до груди у води, на пушкомет од аустријске обале. По успешном поринућу, Григоренко помало шаљиво описује тренутак када је мина експлодирала: “Разлегла се експлозија и скоро истовремено је почела пуцњава по нама. Сви су муњевито јурнули од обале. Ја сам утекао директно кроз шипражје и изгубивши кокарду пројурио сам кроз шибље, иако бих то у нормалним околностима тешко урадио и са секиром у руци. Пробивши се кроз шибље видео сам испод ватру и схвативши да то мора бити ров, срећно сам ускочио у њега. Други учесници у послу нису тако добро прошли. Српки пуковник Волков протрчавши кроз просечено шипражје није видео ров и упао је у њега наглавачке, а поручник Карач је скочио за врат нашем подофициру. Јадни “чича”, водич воловске запреге, платио је најгоре од свих. Волови су се уплашили од експлозије и јурнули су по кукурузу вукући за собом “чичу” кога су махнито шибале дебеле стабљике растиња. Ипак је некако успео да одвеже уже са рука, а волови су побегли тако далеко да смо их морали тражити три дана. Неколико војника је било рањено у кукурузима где су их стигли непријатељски меци”. Сутрадан се видело да је мина дошла до саме обале и буквално на улазу у канал експлодирала па је сва вода отекла у реку, а као што смо рекли, аустријски монитори су остали у плићаку неупотребљиви читавих месец и по дана, док није знатно порастао водостај Саве.

    После ове акције у Србију је стигао и старији пуковник Волковицки који је преузео команду над руским морнарима, који су сада бројали 44 члана. Настављен је рад на постављању мина у Саву, у околини Шапца, Дреновца и Митровице. Међутим, после првих успеха, 15/16. септембра 1914. године два аустријска монитора успевају због изненада набујале реке (услед веома јаких јесењих киша ниво Саве је подигнут за чак 2 метра!) проћи између две линије са по три реда руских мина у свакој, од Земуна до Шапца. Пошто српска армија није имала противоклопних мина била је немоћна против монитора. Руси су покушали да дејствују и торпедима, али због недостатка пумпи приликом ремонта торпеда, ни они нису помогли. Тада је Григоренко добио позив за повратак у Београд. Григоренко је после једног неуспешног покушаја због недостатка ваздуха у мини, нову поставио на истом месту 29. септембра, али монитори се нису појављивали. Он је потом наредних дана инсталирао 10 минских препрека и недуго иза тога уследио је још један изузетан успех руских морнара. У ноћи између 9 и 10. октобра 1914. године на савском острву Оршавсака ада крај Шапца, аустријски адмиралски брод Дунавске флоте, монитор “Темеш” насукао се на две руске мине и убрзо потонуо. Тада је погинуо 31 аустро-угарски морнар из команде брода.

    Следећи задатак који је пред руске морнаре поставила српска команда био је обезбеђење пливајућег моста који је спајао обалу са острвом Велика Циганлија. Аустријанци су према њему упућивали брвна и мине. Тада су Руси изнад моста поставили преграду од брвана и грања, повезану ланцима. Сав отпад који је носио речни ток, после тога се ту задржавао не долазећи до моста. Поред тога, ту су поставили за сваки случај и једну “Вајтхејд” мину.

    Дакле, руски морнари под командом Григоренка радили су свакодневно и неуморно, буквално даноноћно, на обезбеђењу одбране српских речних граница од опасних непријатељских монитора, после августовске победе српске пешадије на Церу. У том релативном затишју стигла је и прва пумпа, али у неисправном стању. Григоренко лично је морао неуморно данима радити сам да би поправио све ломове и поломљене механизме због нестручног руковања пумпом. На крају је пумпа почела потпуно исправно да ради па је то представљало право мало весеље за руске морнаре. У Остружници су поново поставили мину 4. октобра. У недостатку било каквих ратних речних бродова, мине су често морали постављати ноћу буквално на сплавовима или најобичнијим чамцима. Када знамо снагу матице Саве и Дунава, јасно је какви су и чисто физички напори били неопходни.

    За време српског повлачења из Београда у новембру 1914. године, Григоренко са својим морнарима се бори против аустријских монитора и врши диверзантске морнаричке препаде, тиме помажући евакуацију српске војске. Најтеже је падало уништавање сопственог труда, како не би пало непријатељу у руке. Григоренко и Карач су добили задатак да уочи повлачења из Београда сруше мостове на Дунаву између Београда и Земуна (Карач) и код Топчидера (Григоренко). Пошто је Карач успешно одрадио задатак, срушивши или тешко оштетивши све решетке на мосту на Дунаву, придружио се свом руском сабрату и они су 17. новембра почели рушење свих мостова на Топчидеру (укупно четири моста). Тиме је у потпуности била онемогућена координација Аустро-Угарске морнарице на Сави и Дунаву. Следиле су диверзије у Реснику, Младеновцу, ратни пут је Григоренка водио и до Ћуприје, Зајечара, Прахова јер су се пронели гласови да Аустријанци желе у Румунији да прекину речну комуникацију Србије и Русије. Са успесима српске армије и разбијања непријатеља на Колубари, Григоренко преко Неготина, па Ниша поново враћа ка Шапцу. Ту је 8. децембра 1914. године сазнао да се на његове мине насукао и други непријатељски монитор “Самос”

    Пошто су српске копнене јединице у контраофанзиви после величанствене Колубарске битке у новембру 1914. године очистиле земљу од окупатора и руски морнари се тријумфално враћају на Дунав и Саву. После тога је уз помоћ савезника ојачала и српска речна одбрана, а Григоренко са својом екипом наставља са заштитом речних граница Србије. У Дреновцу их је једне ноћи приликом постављања мине изненада напао непријатељ и потопио скелу, па су били приморани пливањем се вратити на српску обалу. У Шапцу су 29. децембра 1915. године поставили 9 мина. Своје успомене Григоренко завршава жаљењем што са собом није имао стручњаке за речну пловидбу и констатацијом да су без обзира на изузетно тешке околности и недостатак опреме, Аустријанцима приредили много горких тренутака. Поред тога, истиче да су Срби веома ценили улогу руске мисије уз не баш одушевљеност радом мисија других савезничких земаља. И истиче да су уз њих Срби стекли искуство у борби на рекама и да су заробили мноштво муниције од непријатеља (на пример противоклопне гранате које су у првим данима рата руски морнари у Србији могли само сањати). Енглески адмирал Трубриџ није могао а да не похвали делатност руских морнара у Србији па изражава своје “усхићење упорношћу и храброшћу коју је пројавила руска експедиција за време борби за Београд од 5 до 8. октобра 1915. године”.

    Све у свему, може се рећи да је захваљујући пре свега помоћи руских морнара у првој ратној години, (следеће године је усаглашена помоћ и садејство савезника), крајем 1914. године практично неутрализована моћна флота “Дунавске монархије” – њихови монитори су одбачени далеко узводно, а потпуно је прекинут дотад несметан транспорт Дунавом са војним теретима, из Аустрије и Немачке за Турску. Значај те чињенице да су Срби са својим савезницима (а пре свега уз помоћ руског поморског одреда на челу са Григоренком) у потпуности прекинули комуникацију Централних сила са Турском и Бугарском по Дунаву, до дан данас је потцењен од стране и српске и савезничке историографије. А већ од стране непријатеља стигло је признање изузетног геополитичког значаја те чињенице. Аустријски вице-адмирал Олаф Рихард Вулф у својим мемоарима је записао да су те акције руских морнара “онемогућиле да Дунавским воденим путем Централне силе достављају помоћ Турској”.[2] Та чињеница је имала крупан значај за развој војно-политичких околности на Балканском полуострву јер је Србија 1914. године успела да постане баријера на путу који је повезивао Централне силе са Блиским Истоком.

    Треба рећи да су касније, током 1915. године стигле у помоћ и друге савезничке морнаричке јединице, па је формално те године британски контра-адмирал Ернест Трубриџ преузео команду над морнаричким јединицама у Србији али су руски морнарички одреди сачували формалну самосталност у планирању и спровођењу својих акција. У поверљивом извештају Григоренка команданту експедиције за посебне намене Веселкину, пред другу његову евакуацију из Београда у јесен 1915. године, истиче се да је његов одред успешно евакуисан из Београда и 27. септембра стигао у Ћуприју у пуном саставу. “Сматрам својом дужношћу да кажем да су сви официри и нижи припадници мог одреда, за све време бомбардовања, својим радом тежили испуњењу поверених задатака и да у потпуности заслужују похвале и награде” – истакнуто је у последњем сачуваном извештају поручника фрегате Василија Аполоновича Григоренка из Србије.

    На личну иницијативу Цара који је био упознат са похвалом адмирала Трубриџа на рачун руске морнаричке експедиције, највишим указом Морнаричког ресора Руске Монархије № 104, од 10.02.1916. године, старији пуковник Григоренко награђен је Георгијевским орденом. Григоренко је рођен 1884. године у Николајеву у Херсонској области Новорусије (данас Украјина), упокојио се у Паризу 1973. године. Капетан II ранга Црноморске флоте, завршио Морски корпус. Учесник Првог светског рата, у Грађанском рату после “Крвавог Октобра” био је главни минер Црноморске флоте. Налазио се у саставу руске ескадриле у Бизерти (Тунис) од 1921. године, а у периоду 1921-1923 био је командир спасилачког брода руске ескадриле “Черномор”. У емиграцији живео прво у Југославији, потом у Француској, где је био члан Војно-морског историјског кружока у Паризу и члан Управе Општекадетске заједнице у Француској и члан Морског сабора у Француској. Носилац Карађорђевог ордена у Србији.

    [1] Ради се о самоходним минама (торпедима) система Роберта Вајтхеда које покреће у дејство компримирани ваздух у специјалном резервоару. Током Првог светског рата налазиле су у наоружању свих водећих поморских држава.

    [2] Вульф О.Р. Австро-Венгерская Дунайская флотилия в мировую войну 1914.1918 годов. СПб. 2004. С. 12.


    Детаљни подаци о књизи
    Наслов: Знаменити Руси у србској историји
    Издавач: Колор Прес
    Страна: 232 (cb)
    Повез: тврди
    Писмо: ћирилица
    Формат: 22 cm
    Година издања: 2015
    ИСБН: 978-86-83801-63-3
    Naručite
    Cena:
    700,00 DIN
    Cena za inostranstvo:
    7,00 EUR
    Kom.:

    Naručite telefonom:
    +381 11 3055010
    +381 11 3055015





    Kupljeno uz ovu knjigu

    Znameniti Srbi u ruskoj istoriji
    700 din.

    Ocene i mišljenja čitalaca
    Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


    Pitanja, odgovori, mišljenja...
    Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima

    Poruku poslaoPoruka
    IDI NA VRH STRANE
    Ⓒ 1984-2019 Mikro knjiga