Аутор: Вилијам Шекспир
Страна: 195
► Остали детаљи

Ова трагедија над трагедијама се већ четири века приказује на позорници широм света, остављајући за собом лавину нових мисли и тумачења. Наиме, ово Шекспирово најбоље дело стекло је популарност захваљујући проблематичној тематици, која у читаоце уноси само загонетност и тајновитост.

Описујући несагласност између Хамлетове душе и своје истинске и праве обавезе у спољашњем свету, Шекспир је изградио Хамлета, тридесетогодишњег ученог и образованог младића, односно данског краљевића. Не долазивши у сукобе ни са ким, Хамлет је веровао како је свет безбрижно место и како је право оличење и визија доброте, све до оног трена док није сазнао како му је отац изненада умро и како је престо наследио његов стриц. Од тог момента упознајемо Хамлетову другу страну, тајанствену и скептичну, али и видимо раздвојеност између његове душе и света, као и бол коју му доноси тешка неправда. Желећи да открије праву истину о убиству, Хамлет одлучује да је најбоље да се претвара да је луд, служећи се посебним речима које су само средство осмишљеног лудила у свету који је за њега сада тамница.

Долазак путујућег позоришта савршено је искористио како би режирао представу Мишоловка, на основу које би краљ Клаудије, алузијом, препознао сопствени злочиначки чин. Наручивши убиство Хамлета, Хамлет скида маску лудила и одлучује да делује, јер лишити Данске таквог краља није грех, него потреба. У расправи са мајком, он је вређа, с намером да у њој изазове грижу савести због те неморалне преудаје. Борба са неправдом отпочиње и први у њој страда Полоније, а убрзо потом и његова чиста и невина душа – ћерка Офелија. У сукобу са Лаертом, као победник излази само Хорације, Хамлетов одани колега са студија, који остаје да ову причу исприча надолазећем данском краљевићу – Фортинбрасу, који Хамлету одаје почаст.

Ова трагедија са елементима братоубиства стекла је изузетно место како у књижевности, тако и у уметности уопште. Данас, читајући ово дело, сазнајемо о људској злоби и неправди, али се истовремено и питамо да ли је Хамлет сам себи наметнуо овај проблем. Заправо, да ли је Хамлет страдао у борби са самим собом?