Аутор: превод са руског језика Танкосава и Невена Дамјановић
Izdavač: Mikro knjiga
Страна: 128
► Остали детаљи

Свети Серафимо-Дивјејевски манастир представља Четврти Удео Пресвете Богородице, поред Иверског, Атонског и Кијевског, који Богомајка свакодневно посећује ходајући по Светој Канавки.

На празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Гопсодњег 14 / 27. септембра 2000. године обављен је чин обретења светих моштију Дивјејевских подвижница првоначалнице схимонахиње Александре, схимонахиње Марте и монахиње Јелене.

На дан Зачећа праведне Ане, мајке Пресвете Богородице, 9 /22. децембра, извршена је њихова канонизација и тиме су подвижнице уврштене у ред месних светитељки Њижњегородске епархије.

Пратећи животопис светих монахиња откривамо мистично руковођење Пресвете Богородице, директно као код преподобне Александре или преко Светог Серафима Саровског, духовног оца преподобне Марте и Јелене. Својим подвизима светитељке нам дају пример богоугодног живљења у љубави према ближњима, поштовањем заповести Божијих и одрицањем од овоземаљских богатстава и погодности са циљем задобијања благодати Духа Светог.


Садржај

Житије преподобне Александре, Дивјејевске првоначалнице, 5
Житије преподобне Марте Дивјејевске, 47
Житије преподобне Јелене Дивјејевске, 61
Обретење моштију и канонизација преподобних мајки Дивјејевских, 90
Чуда по молитвама преподобних светитељки Дивјејевских, 96
Песме, 114
Литература и архивска документа, 120
Тропари и молитва, 123


Одломци из књиге

Наша преподобна мати Александра оснивач је Четвртог васељенског Удела Царице Небеске, велике Серафимо‐Дивјејевске обитељи.

Што се тиче прва три васељенска Удела Мајке Божије, познато је да Ирод Агрипа, 44. године по рођењу Христовом, пошто поче да прогони хришћане, мачем одсече главу апостолу Јакову, брату апостола Јована, а апостола Петра затвори у тамницу. Тада свети апостоли, по допуштењу Мајке Божије, да би проповедали Јеванђеље, одлучише да напусте Јерусалим бацивши коцку ко ће да се упути на коју страну. Пречистој Богомајци би додељена Иверска земља, данашња Грузија. Радосно прихвативши свој Први васељенски Удео, Она поче да се спрема за одлазак у Ивер. Међутим, Анђео Господњи појави се испред Ње и обавести Пречисту да ће земља која јој би додељена за проповед бити просвећена касније, а да Она за сада мора да остане у Јерусалиму, јер јој предстоји рад на просвећењу друге земље, у којој ће се воља Сина Њеног и Бога пројавити у своје време.

Желећи да посети светог Лазара, васкрслог чудом Божијим, Пресвета Дјева отплови на острво Кипар. Пловидба започе срећно и брод заплови пучином Средоземног мора. Беше још мало остало до краја пута када изненада задува јак ветар из супротног правца. Без обзира на велике напоре и искуство, морнари не успеше да се изборе са бродом. Ветар, који је бивао све јачи, претвори се у буру, и брод, не слушајући више земаљског крмара, крену правцем прста Божијег, пловећи на другу страну. Увучен у Егејско море, брод прође између острва архипелага и пристаде уз обалу Свете Атонске Горе, која је припадала Македонији и била препуна незнабожачких храмова. Увидевши да се у овом неочекиваном случају пројављује воља Божија која се односи на Њен васељенски Удео на Земљи, који Пресветој наговести Анђео, Дјева изађе на обалу још непознате земље. Овај многобожачки народ Пресвета упозна са Тајном Оваплоћења Господа Исуса Христа и откри им силу јеванђељског учења. И учини овде Богомајка многа чуда којима учврсти веру код новопросвећених, остави на Атону једног од апостола који путоваше са Њом, а затим отплови на Кипар. Света Гора Атонска јесте Други Удео Богомајке на Земљи.

+++

Богато надарена ретким умом, била је савршено образована, начитана и лепо васпитана. Толико је стручно усвојила све прописе, законе и црквене догме, да су јој се за савет обраћали за све важније одлуке.

Током свих 12 година откад би завршена дрвена црква, после Свете Литургије о празницима и недељом, Агатија Семјоновна, никада није одмах по изласку из цркве одлазила право кући. Увек би остајала у црквеном дворишту и поучавала сељаке, причајући им о хришћанским обавезама и о достојном поштовању празничних и недељних дана. Ових духовних разговора Агатије Семјоновне са народом, парохијани села Дивјејева су се, са радошћу и захвалношћу, сећали много година након њене смрти. Код ње су са свих страна долазили не само обични људи, већ и високи чиновници, племство, па чак и свештенство, да би чули њене беседе, добили благослов, савет, и да би се удостојили њеног поздрава. Њој су се, као праведном судији, обраћали људи и у породичним споровима и свађама и, наравно, беспрекорно су поштовали њене одлуке.

+++

Преподобни Серафим Саровски дубоко је поштовао и чувао сећање на првоначалницу Дивјејевске обитељи, матушку Александру. Многим људима је лично сведочио њену светост. У својим записима отац Василије Садовски прича како га је, када је први пут дошао код оца Серафима, старац почео да саветује како треба руководити духовну децу и сестре Дивјејевске обитељи, молећи га да их никада не оставља, рекавши узбуђено: „Како да оставимо ово велико Божије дело и оне, за које је мене, убогог Серафима, молила матушка Агатија Семјоновна! Па она је била велика жена, светица, њено смирење је било неизрециво, са непрекидним извором суза, молитва Богу најчистија, љубав према свима нелицемерна! Одећу је носила најпростију, и то у закрпама. Опасивала се појасом који је покидан, па свезан у чвор, и тако настављен. А, видите, дешавало се да је велике госпође руку под руку воде. Толико је за живота била од свих поштована. Како да се оглушимо о њене молбе!? Па ја сам од свих стараца сада остао сам (мислећи на градитеља Пахомија и благајника Исаију), а нас је молила да бринемо за њену малу обитељ коју је сама основала. „Зато те и ја молим, баћушка, то од тебе зависи, ни ти их не остављај!“

+++

Преподобна мати наша Марта, у свету Марија Семјоновна Миљукова, рођена је 1810. године 10/23. фебруара у породици сељака у Њижњегородској губернији Ардатовског среза, у селу Погиблово, данашња Малиновка. Породица Миљукових, иначе врло блиска са старцем Серафи‐ мом Саровским, живела је праведним и богоугодним животом. Осим девојчице Марије, Миљукови су имали још двоје старије деце, Прасковју Семјоновну и Ивана Семјоновича.

Њихово село је, као и остала села, припадало држави, а не властелинима. Земља је била издељена на једнаке делове, али неплодна јер су парцеле са плодном црницом заузели суседи властелини. Сељаци су живели веома бедно. Деца су од најранијег детињства морала много да раде у пољу, и да гаје стоку.

По благослову преподобног Серафима Саровског, Прасковја Семјоновна ступи у монашку заједницу матушке Александре, првоначалнице Дивјејевске обитељи, и њен живот би испуњен великом духовношћу.

Када Марија напуни 13 година, заједно са сестром Прасковјом први пут дође код баћушке Серафима. То се догоди 21. новембра 1823. године на дан Ваведења Пресвете Богородице у храм. Како је касније причала Прасковја Семјоновна, Марија „се залепи за њу“ и тако обе дођоше у Саров.

Велики старац, осетивши да је девојчица Марија „сасуд благодати Божије“, не дозволи јој да се врати кући, већ јој нареди да остане у монашкој заједници. Тако тринаестогодишња Марија Семјоновна ступи међу изабране Серафимове сиротице, у монашку заједницу матушке Александре, чија је тадашња настојатељица била Ксенија Михајловна Кочеулова, коју је баћушка Серафим назвао „огњеним стубом од земље до неба“, а због њеног праведног живота назва је „духовном праведницом“.

+++

У Њижњегородској губернији, у Ардатовском срезу, на свом родном имању у селу Нуча живели су брат и сестра, властелини, Михаило Васиљевич и Јелена Васиљевна Мантурова. Родитеље нису имали. Михаило Васиљевич је годинама био у војној служби у Естонији и тамо се оженио Естонком Аном Михајловном Ернц. Убрзо после тога, толико се разболео да је морао да напусти службу и пресели се на своје имање у селу Нуча. Јелена, која је била доста млађа од свог брата, била је весела девојка и маштала је о светском животу и брзој удаји.

Болест Михаила Васиљевича имала је пресудан утицај на цео његов живот. Најбољи лекари су се мучили да утврде узрок и симптоме болести, међутим, сва нада у помоћ лекара би изгубљена. Остаде им само да за исцељење завапе Госпо ду и Његовој Светој Цркви. Приче о светитељском животу баћушке Серафима, које су се шириле Русијом, стигле су, наравно, и у село Нучу, које се налазило само 40 врста од Сарова. Када Михаилу Васиљевичу болест поче да угрожава живот до те мере да му почеше отпадати парчићи костију на ногама, он по савету својих рођака и познаника одлучи да оде у Саров код преподобног Серафима. Уз велику муку довезоше га његови сељаци до келије старцзатворника. Када се Михаило Васиљевич по обичају помоли, баћушка Серафим изађе и милостиво га упита: „Шта желиш... да видиш убогог Серафима?“ Мантуров му паде пред ноге и сав у сузама поче да моли старца да га исцели од страшне болести. Са дубоким саосећањем и очинском љубављу отац Серафим га три пута упита: „Верујеш ли ти у Бога?“ И добивши три пута најискреније, јако и ватрено уверење у безусловну веру у Бога, велики старац му рече: „Радости моја! Ако тако верујеш, онда веруј и у то да је верујућем од Бога све могуће. И онда веруј да ће те Господ исцелити, а ја, убоги Серафим, помолићу се за тебе“. Затим отац Серафим рече Михаилу Васиљевичу да клекне поред ковчега који је стајао на трему, а он оде у келију, одакле мало касније изађе носећи свето уље. Нареди Мантурову да скине одећу, обнажи ноге и, спремивши се да их помаже уљем које је донео, изговори: „По благодати датој ми од Господа, ја првог тебе лечим!“ Отац Серафим помаза ноге Михаилу Васиљевичу и навуче му чарапе од сукна од конопље. После тога старац донесе из келије велику коли‐ чину сухарика*, напуни његове џепове и нареди му да са толиким теретом иде у конак. Михаил Васиљевич изврши наредбу уз велики страх да ће му сухарики бити тешки, али, уверивши се у чудо које му се догоди, неописиво се обрадова и осети велико страхопоштовање. Пре само неколико ми‐ нута он није био у стању да се попне на трем код оца Серафима без помоћи, а сад одједном, по заповести светог старца носи целу гомилу сухарика, осећајући се потпуно здравим, снажним, као да никад болестан није био. Од радости се баци пред оца Серафима, љубећи му ноге и благодарећи за исцељење, али велики старац подиже Михаила Васиљевича и строго му рече: „Зар мислиш да је то Серафимово дело да некога упокоји или да га оживи, или да га пошаље у пакао или изведе из њега? Шта ти је, брате мој? То је дело јединог Господа, Који испуњава вољу оних који Га се боје и Који слуша њихову молитву! Господу Свемогућем и Пречистој Његовој Мајци заблагодари!“ Затим отац Серафим рече Мантурову да сада може да иде.

+++

Јелена Васиљевна је одиста била образована, али преподобни Серафим је, називајући је „разумном“, мислио на познавање светоотачких текстова. У „Добротољубљу“ на црквенословенском језику, у „Поукама о људској природи и блаженом животу“ Антонија Великог, читамо да: „нису разумни и образовани они који су изучили многе науке и књиге древних мудраца, већ они који душу имају и могу да расуђују шта је добро, а шта зло, који се склањају од лукавих и душегубних, који пажљиво уче од блажених и душекорисних и који све ово чине непрестано благодарећи Богу... Прави разуман човек се само о једном брине, да буде послушан и да угађа Богу и да душу своју учи како да благоугоди Богу, стално захваљујући за такву и толику Његову Промисао, и за управљање сваком твари у сваком тренутку свих животних ситуација“.