Аутор: Милкица Милетић
Страна: 157
► Остали детаљи

Звона која су скривала тајну тишу од смрти.

Златне године 1454, градачки митрополит Нићифор, манастиру Богородице Градачке и своме народу, поклонио је доброгласна звона, која је излио чувени дубровачки тополивац и звоноливац Радое Милишић. Међутим, када је први турски освајач Хајрудин­емин покорио Чачак, звона није затекао. Манастир Богородице Градачке спалио је до темеља намеравајући да на истом месту изгради џамију. Звона је све време своје владавине опсесивно тражио. Иако је од града направио турску касабу, џамију из непознатих разлога није успео да сагради... Млади Дубровчанин Никола, избегавши вешала, нашао се у вртлогу узбудљивих догађаја и случај је хтео да баш он сазна тајну закопаних звона...

Ово је књига снажног експресионистичког израза, роман о структури идентитета, о авантури и преплитању простора и времена, појединца и света. Роман Звона Богородице Градачке представља прави литерарни догађај, јер је тема, иако прецизно лоцирана у времену и простору, више него универзална. Милкица Милетић од света узима његово искуство, узима прошле страсти и снове, зебње и страхове и комбинује страсну луцидност дајући исповестима и бурним догађајима димензије и кардиналност олуја и катаклизми...

Сви које је Хајрудин-емин, испрва преузевши дужност кадије, испитао, слегали су раменима али слагали се у једном. Звона су се чула последњи пут када Турци стигоше до Коњевића па зауставише војску да предахне пред јуриш. После тога, звонима се волшебно губи сваки траг.

„Ту су негде, морају бити ту!“, гласом пуним љутине Хајрудин-емин је шапутао.

„И одакле се чују звона када је на снази КАНУН И РАЈА, закон који лепо каже: ‘Турско уво никако не може да свикне да живи где звона куцају.’“

А да још когод чује да му у сну и на јави звоне звона, да се рашири абер, а душмани једва чекају.

Кроз чаршијско ситно сито све се просеје, од уха до уха зачас прође глас о свему, највише о његовој страсној природи коју силом обуздава. Најмудрије је ипак све оповргнути ћутањем.