МИКРО КЊИГА
    од 1984. год.
    ✚ Православни подсетник
    ♥ Lista želja
    Билтен
    Форум
    Контакти и питања
    Knjige ▹ PravoslavljeВладета Јеротић

    Prikaži 2 puta
    veću sliku


    Владета Јеротић: Хришћанство и психолошки проблеми човека
    Аутор: Владета Јеротић
    Страна: 418
    Остали детаљи

    A A A
    Јеротићев уџбеник за студенте Богословског факултета у Београду, у оквиру предмета, Пастирска (пасторална) психологија и медицина Хришћанство и психолошки проблеми човека , давно је превазишао своју основну, и важну, намену, као што су и његова дводеценијска предавања на истом факултету била посећивана од бројних младих боготражитеља. Књига је допуњена Азбучником важнијих појмова, лепим уводом у Јеротићев новоуспостављени и већ доказани систем схватања појмова.

    Из књиге

    Зашто неки људи верују у Бога, у вечни смисао живота, у постојање неког божанства које управља на невидљив начин животом човека и човечанства, неки други људи немају никакву веру, док трећа група људи показује скоро потпуну равнодушност према питањима трансцендентне природе? На ово вечно питање, у току низа протеклих векова, стизали су разни одговори са различитих страна географске, историјске и религијске стварности. Ни данас немамо на овај сложени проблем неки једнозначан и задовољавајући одговор.

    Достигнућа модерне психологије, нарочито пренаталне, перинаталне и постнаталне, као и резултати прикупљени радовима из области дечје психологије и психопатологије, педагогије и школске психологије, несумњиво доказују да је, осим наслеђа, утицај одгајивача на развој малог детета, нарочито у току прве три до пет година живота, веома значајан за структурисање будуће личности човека. Када је реч, дакле, о религиозном развоју детета, теистички, атеистички или агностички став родитеља, иако не увек и нужно, пресудан је за верску опредељеност одраслог човека. Зашто је то тако, објашњено је опширно у поглављу „Дете и религија“ у овој књизи.

    Моје је мишљење, засновано на истраживањима антрополога и неких дубинских психолога (К. Г. Јунга и других), упркос, наизглед, друкчије реалности, да је сваки човек у својим последњим дубинама религиозан, а да је његова арелигиозност или нерелигиозност привидна и да потиче од препрека које су се поставиле у човековом животу на путу природног развоја његове нормалне потребе да свој живот најбоље осмисли тако што ће прихватити постојање оног невидљивог Бића о коме му прву слутњу пружа архетип Сопства у њему самом, и то још у раном детињству.[1] Проблем веровања или неверовања човека не одлучује се у астрологији и „судбини“, у учењу азијских религија о карми и реинкарнацији, као ни у крутој калвинистичкој подели људи на оне које је Бог унапред одредио за спасење и оне друге које је одредио за уништење, већ се овај проблем може пре разрешити испитивањем индивидуално-психолошких и социјално-психолошких препрека или сметњи у развоју вере човека.

    Према истраживањима психолога религије (Бовеа, Пијажеа, Нојмана, Грома, код нас Борислава Лоренца, Радмила Вучића, Антуна Трстењака и других), сметње индивидуално-психолошке природе могу потицати од човековог разума, његових осећања и његове воље. Пре него што почнемо са анализом поменутих чинилаца душевног живота човека, навешћемо речи владике Николаја Велимировића које сажето изражавају суштину проблема: „Цео човек мора изићи пред истину, да би га сусрела цела истина. Три елемента у нама морају бити непорочна, сва три у исто време: мисао, осећање и воља. Ако је једно помрачено, проћи ћете мимо истине и нећете је смотрити“.

    Сметње вере индивидуално-психолошког значаја
    Сметње вере које долазе од човековог разума
    „Благо теби ако ти разум у срцу почива“, драгоцено је светоотачко искуство које је на овако сажет начин исказао велики немачки песник Фридрих Шилер.

    Два централна органа у јединственом психосоматском функционисању човека јесу срце и мозак, или осећања и разум. Према православном учењу, међутим, срце је онај духовни, душевни и телесни централни орган у коме су садржани и људска мисао и његова осећања и човекова воља. Тачно је Паскал писао: „Вера је моћ срца!“ Из више разлога, у које не можемо на овоме месту улазити, ова првобитна Божија хармонија људског срца разбијена је, рашчлањена, раздељена. Разум је устао против осећања, воља (као самовоља) војује и против разума и против осећања. Међу њима, према хришћанском учењу, не владају више сагласност, послушност, симфонија. Када нам је Исус Христос у Беседи на Гори поручивао: „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“ (Матејево Јеванђеље, 5, 8), онда нас је Господ подсетио да ћемо опет једном моћи, као оно Мојсије и израелски пророци, доживети Бога, али тек када као и они очистимо своје срце, а све три психичке функције, без којих је човек незамислив – разум, осећања, вољу, доведемо у хармоничан међусобни склад.

    Добро је познато да се људи разликују по својој конституцији, односно темпераменту. Одавно у науци присутна подела људи на флегматике, колерике, сангвинике и меланхолике (Хипократ-Галенова подела), или из нашег века позната подела на пикничаре, лептосомне, атлетичаре и диспластичаре, према телесној грађи људи која ствара одређену психичку структуру (E. Kretschmer, 1888–1964), или популарна подела типова према Карлу Густаву Јунгу на интровертне и екстровертне – све ове поделе, ако и нису пресудне у погледу човекове опредељености за веру или за неверовање, нису неважне, не толико у погледу одлучивања, већ више у погледу начина испољавања традицијом примљене или доживљајем изборене индивидуалне вере. Није зато необична колебљивост сангвиничних људи у погледу дефинитивне опредељености „за веру или неверу“, а у случају опредељености за веру, расположење према молитви и моралном поступању променљиво је и непоуздано код овог верника. Верник меланхоличне структуре личности тужног је основног расположења, склон песимистичко-апокалиптичком виђењу будућности, повучен је и неборбен, каткад малодушан и преплашен. Колеричном вернику прети опасност од фанатичних излива ревности за своју веру, а та се ревност испољава искључивошћу, наглим провалама љутине и беса, поједностављеним закључцима у погледу истина вере. Најзад, флегматичном вернику недостаје неопходно гориво за непрестано пламсање ватре вере, за усавршавање вере која од хришћанина тражи доживотну борбу и приближавање „мери висине раста Христова“. Само се по себи разуме да сваки човек са било којим од поменутих типова темперамента има могућности да као искрен верник покаже и довољно добрих и позитивних, за сваки тип специфичних, особина.

    На сличан начин се одређени типови које је Кречмер открио, преко њихове телесне грађе и одговарајуће психичке структуре, позитивно и негативно огледају у односу оваквих људи према религији. Што се тиче Јунгове поделе људи на интровертан и екстровертан тип, без обзира што смо склони да интровертан тип прогласимо погоднијим за усвајање неког религиозног уверења, Јунгово додељивање сваком типу још и четири функције (мишљење, осећање, чувствовање и интуиција), од којих су обично две доминантне, а две друге инфериорне, чини проблем односа ових типова према религији сложенијим него што је то био случај код раније наведених подела. На сваки начин, однос људи према веровању или неверовању, одређен и њиховом урођеном конституцијом и темпераментом, потврђује духовиту опаску америчког песника из XIX века Емерсона да „сви ми кључамо на различитој температури“. Ову чињеницу треба увек да има у виду не само сваки психолог религије (што се подразумева) већ, што је важније, сваки хришћански пастир у свом свакодневном раду са паством, као и сваки хришћанин који се непрекидно дружи са људима, често од себе различитим у сваком погледу. Нема никакве могућности да будемо милосрдни према људима (милосрђе је једна од првих, ако не и прва Христова препорука људима у њиховим односима са ближњим) ако нисмо трпељиви према њиховој „другости“, тј. различитости; ова трпељивост стиче се, између осталог, свакако и разумевањем природе, односно порекла ове различитости и неједнакости међу људима.

    Преузмимо сада из психолошко-религиозне литературе краћу анализу три релативно честа типа људи (сигурно да их има знатно више) који, свеједно да ли су атеисти, теисти или агностичари, показују сличне „слепе мрље“ према прихватању или ширем и дубљем поимању вере. То је „математички“, затим „цинични“ и, нарочито чест и опасан, „фанатичан“ тип људи.

    „Математички“ типови људи су дефинисани као суви логичари који ништа не примају што се не може доказати, за које постоје само узрок и последица, па у тајни личног Бога и његове бескрајне доброте виде чист антропоморфизам. Некад код оваквог „математичара“ нема довољно општег образовања, а ни личне сигурности, па му наглашавање егзактности служи као одбрана пред животом и могућим новим сазнањима у њему која га плаше.

    „Цинични“ људи дефинисани су као „рођени“ скептичари који све што виде и чују, доживе и науче, стављају у сумњу, увек спремни да иронично понове Пилатово питање: „Шта је истина?“ Она им се представља само оним што је практично и употребљиво, а пред сваком другом истином, апстрактном или метафизичком, стоје резигнирано или незаинтересовано.

    Не улазећи у сложен проблем како се постаје „математички“ или „цинични“ тип (видети ранију расправу о типовима; значајан је и утицај васпитања, нека снажна идентификација са сличним типом личности у адолесцентном добу итд.), можемо мирно рећи да су оба типа људи углавном последица гордости ума који би све да докучи без Божије помоћи, а када најзад увиде, негде у средини живота или у старијим годинама, да је то немогуће, остану да живе у неком тихом очајању, у скептичком или стоичком ставу без радости. Данас има доста таквих људи у свету, јер њима влада позитивизам у науци, агностицизам у религији, а највише верски, и не само верски, индиферентизам.

    Од верског пастира (свештеника), монашког лица, образованог верског лаика тражи се и очекује да у разговору са оваквим људима испољи виши степен разумевања, стрпљивости и трпељивости, понајвише хришћанске доброте, али и да покаже солидно опште знање, односно образовање које му помаже да их боље разуме.

    „Фанатични“ духови представљају велику опасност за сваку област друштвеног и приватног живота, нарочито у политици и религији. Ови људи сматрају да су нашли истину једном за свагда, она им је изнад свега, у стању су да јој жртвују породицу, па и сопствени живот, уверени да, иако страдају, ово чине у име „виших циљева“. Пошто је свака вера везана за неку форму и организацију, за неку цркву, значи и за људе са којима треба сарађивати, она је изложена „прљању или скандалима“, па самим тим не одговара чистунцу вере. Отуд овакви људи или остају „усамљени стрелци“, или прилазе сектама (верским и политичким), уколико их сами не оснивају. „Фанатици истине“, која код њих обично остаје апстрактна и укалупљена, имају силну сугестивну моћ да привуку себи друге људе, нарочито оне пасивне, слабије воље, жељне да се подвргну неком ко је јачи од њих. Када „фанатични“ духови покажу у свакодневном животу још и високу моралност, поштење и истрајност (такви су људи били Робеспјер у Француској, Троцки у бољшевичкој револуцији, затим већина предводника хришћанских секти кроз векове, нарочито је било таквих људи много међу пуританцима, презбитеријанцима, квекерима, а и данас их има доста међу Јеховиним сведоцима, адвентистима, пентакосталцима), око њих се за релативно кратко време окупе десетине и стотине страсних приврженика вођи и његовој вери.

    Настанак верских секти – када је реч о хришћанству, онда већ од I века па до данас – сложен је и веома занимљив проблем са психолошког и социолошког гледишта. Подсећам на способност и вештину римских папа који су у зачетку спречавали развој секташких покрета уперених против цркве, претварајући их у строге католичке редове одане цркви; у православљу, владика Николај Велимировић успео је између два светска рата да првобитно секташки покрет у српском народу, окренут делимично против цркве, претвори у плодан и користан богомољачки покрет. Ако желимо да будемо објективни у процењивању узрока и значења непрекидног трајања верских секти унутар хришћанске цркве у току две хиљаде година (политичке секте су, по моме мишљењу, истог психолошког и социолошког порекла као и верске), онда треба рећи да – поред личне жеље за влашћу већине вођа верских секти, скопчане некад са психопатолошким променама у душевној грађи оваквих самољубивих личности, затим природне потребе сваког човека да се било чиме разликује од другог човека, често присутног бунтовног елемента у психи људи који постају секташи из реактивних агресивних разлога – секташки покрети и њихово учење, које се брзо заодева идеолошким рухом, значе, или могу да значе, користан „жалац у месо“, који делује као оправдана критика многих грешака, заблуда, учмалости, формализма земаљске, институционализоване стране хришћанске Цркве. Упорно трајање хришћанских секти кроз векове (нарочито од времена настанка протестантизма) доказ је да званична хришћанска Црква (њен институционални, не и мистички део) није у довољној мери исправила нека своја крупнија и опаснија скретања од првобитног Христовог учења, па је зато и даље изложена нападима секташа. Секташи су много више „жалац у месо“ црквеним хришћанима својим примерним животом и моралним владањем – најчешће воде строго моногамски брак, имају више деце, не пуше, не пију, не псују, помажу човеку у невољи, истина некад само својим једномишљеницима, итд. – него верским учењем, које никад не достигне снагу и лепоту изворног учења хришћанске Цркве. Верске секте заузимају неко чудно место између званичне цркве и монаштва, не припадајући у ствари ниједном, али задржавајући неке елементе из првобитне цркве и монаштва.

    Доста је важно да духовни пастир уме да разликује ревносног хришћанина од фанатичног. Онај први, иако и он, као и овај други, дубоко одан својој вери од које се не одриче ни по цену сопствене жртве, у исто време је скроман, хришћански послушан (не ропски покоран), спреман да чује и критике на свој рачун, вољан је да поправи неку своју ману, и при томе лишен потребе да своју веру и уверење намеће другом, да га по сваку цену придобија за своје уверење. „Фанатичном“ вернику управо недостаје ова скромност и дубока свест о својој немоћи, недовољном знању, о својој зависности од Бога и Божије Милости, као и неопходно уздржавање од наметљивог ширења свог верског уверења.

    Не треба заборавити да међу „фанатичним“ духовима није мали број оних који су на различит начин душевно поремећени – параноика, параноидно-схизофрених, параноидних психопата, реактивних параноичара итд. – при чему се њихов поремећај не мора одмах, па ни задуго, да уочи, нарочито када су овакви људи натпросечно интелигентни, када поседују снажно ја, када су речити и логички убедљиви.

    Са таквим људима духовни пастири не треба много да разговарају нити расправљају, јер се и најпаметнијим разлозима они не могу приклонити умерености, па је зато боље молити се Богу за њих, јер само су њему познати и доступни путеви и начини како да се ови горди људи исправе; иако ретко, ово се обично догађа онда када овакви људи доживе слом своје уображене моћи, односно дубоко у себи осете апсолутну слабост, која је, према речима апостола Павла, услов да будемо стварно „силни“ („зато сам добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогоњењима, у тугама за Христа: јер кад сам слаб, онда сам силан“, Друга посланица Коринћанима, 12, 10).

    Сметње вере осећајне природе
    Добро је речено да човек понекад мисли, а стално осећа. Отуд велики значај развијеног или неразвијеног, грубог или оплемењеног, здравог или болесног емотивног живота човека. Здрава вера је успешан и плодан сусрет осећајног и разумног бића човековог. Какав је осећајни живот неког човека, и како се он одражава на његову околину, има некад пресудну важност у верском животу човековом. Можда бисмо психологију неверника боље схватили када бисмо боље упознали његов емотивни живот, а то значи када бисмо познавали његову животну историју, нарочито оних безверника или борбених атеиста који су имали тешко детињство без родитеља, који су одрасли по домовима или код растављених или душевно и телесно болесних родитеља. Како, заиста, накнадно развити неразвијен или закржљали осећајни живот код оних бројних несрећних људи који као деца нису имали од кога да се уче љубави? Много је лакше одраслом човеку да надокнади мањак знања и образовања, да развија свој разум и ум, него да учини свој осећајни живот богатијим и разноврснијим, ако првих подстицаја за овакав развој осећајног живота није било у раном детињству. Иако религија није талент, као што неки мисле, све је мање, нарочито у наше време, повољних услова који пружају прилику нежној клици религије присутној у сваком човеку, да се стварно и развије. Равнодушност према вери која данас, изгледа, преовлађује у већем делу света, у блиској је вези са порастом опште равнодушности човека према себи, природи или друштву.

    Највише је, у ствари, отпора према вери који долазе из човековог поремећеног осећајног живота. Материјални неуспех који се доживи у нелојалној конкуренцији, губитак јединог детета, неверство жене или мужа у браку, смрт брачног партнера, као и многе сличне животне несреће, стварају код човека осећајни отпор према вери у Бога. Уколико су људи пре оваквих несрећних догађаја били верници, зависиће од јачине првобитне вере колико ће моћи да се одупру искушењу престанка веровања. Ако се понекад питамо не превазилазе ли нека искушења одбрамбену снагу народа (српског) или појединца (мајке Југовића од „Косова до Јадовна“), речи апостола Павла из Прве посланице Коринћанима (10, 13): „Друго вас искушење није снашло осим човјечијега; вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднијети“, дају нам увек нову храброст да пребродимо искушења, свесни да она долазе највећим делом од нас самих, а много мањи део Божијом вољом.

    Један од видова осећајног отпора према вери јесте неповерење човека у ирационалне снаге свога бића, у које спада и тако ћудљив и мало од разума контролисан афективни живот. Што човек има мањи увид, самим тим и контролу над својим ирационалним, динамички психолози би рекли несвесним животом, тим остаје неповерљивији према свим испољавањима овога живота, укључујући и онај верски. Уобичајено је да се вера код нас доводи у везу са сентименталношћу (коју млади данас одбацују), а пошто су жене више склоне осећајном испољавању вере од мушкараца, а и далеко су ревносније од мушкараца у посећивању цркве (нарочито у Русији), многи мушкарци се стиде оваквих „женских“ или „сентименталних“ осећања у себи, па их потискују, стварајући тако у своме душевном животу непотребно јак расцеп између осећајног и разумног. Када се сетимо да је кроз читаву српску историју, нарочито од времена Косовске битке и пада Србије под турску власт, у мушкарцима морала да буде негована неприродно јако груба „мушка“ страна, у основи (и физиолошки и психолошки) бисексуалног људског бића, неће нас чудити зашто се наши мушкарци и данас понашају тако неспретно према свим манифестацијама верског црквеног живота у нас.

    Осећајни отпор према вери може потицати и од првог контакта детета или одраслог човека са духовником, било преко часова веронауке у детињству (вероучитељ је могао бити и један од родитеља), или из првог разговора са духовником о Богу и вери, који је могао да остави код детета или одраслог трајан неповољан утисак; овај отпор према вери може да буде објективне природе, услед стварних пропуста, крупнијих грешака, слабе опште педагошке способности духовника, или је овај отпор субјективне природе. Он се код човека најчешће јавља: а) због непрепознатих или неокајаних својих грехова, б) као изговор због недостатка интересовања за религију и в) због претерано развијеног идеал-ја, па зато и строгог процењивања, односно претераних захтева упућених свештенику. Онај први разлог осећајном отпору човека према вери вероватно је и најчешћи и најзначајнији. Сваки одрастао човек, нарочито у другој половини живота, носи дубоко у себи скривене и од свести потиснуте грехове које је некад вољно или невољно починио. Сваки крупнији грех који човек учини (хришћанска црква познаје „седам смртних грехова“) ствара неку рану у савести починиоца греха. Ова рана не мора дуго да се осећа као рана (некад и деценије прођу од почињеног недела), али је ипак заувек забележена у потиснутом сећању човековог памћења. Управо ова непрепозната рана (потиснутог греха) може да буде главни разлог упорне и, наизглед, несхватљиве одбојности човека према свему што је везано за религијски живот. Чак и код оних људи које савест, с времена на време, подсети и опомене на учињен грех – среброљубљем је довео другог човека до материјалне пропасти, мржњом је изазвао нечије самоубиство, неверношћу у браку је проузроковао телесну или душевну болест брачног друга, дуготрајном грубошћу према детету од овога је направио делинквента, убио је неког човека, при чему се никад није открио убица, итд. – осећање кривице толико је дубоко да су они уверени (чешће несвесно него свесно) да им ни Бог ни људи не могу опростити грех, према томе они не могу бити достојни кајања, јер су за њега неспособни. Колико је значајна, некад и пресудна, улога духовног пастира у разговору са људима, међу којима се често налазе управо овакви појединци какве смо описали, није потребно превише наглашавати, како се не би оптеретио и сам духовник прејаком свешћу о својој одговорности. Духовник треба да буде истински верник, релативно зрела личност у којој се налазе у сразмерном складу разум, осећања и воља (јединственост „срца“), довољно отворен према животу и људима, са смислом за социјалну и психолошку реалност друштва и човека, спреман да изађе у сусрет онима који од њега траже помоћ, са пуном доживљајном свешћу да су људи веома различити и да се са њима не може разговарати и поступати на увек исти начин. Духовник, даље, мора бити спреман да разговара са човеком који му се са поверењем обраћа о свакој теми коју му овај понуди, ма колико њему лично нека тема била непријатна. Често је важније, па и довољно, пажљиво и саживљавајући се саслушати излагање „боготражитеља“ него му излагати правила вере, давати многе и заморне савете, при чему духовник посебно мора да се чува наметања вере силом, осорне осуде поступака грешника и претње паклом. Старо је правило које се и данас у свакој породичној педагогији препознаје, иако минимално користи, а које каже да све што се силом намеће (нарочито вера) доводи до супротног дејства (тако су из свештеничких породица излазили комунисти, а из марксистичких – калуђери).

    Сметње вере вољне природе
    Одувек се из искуства знало да има људи јаке и слабе воље. И једна и друга „воља“ могу да буду препреке у освајању и неговању хришћанске вере. Добар је онај верник „јаке воље“ који је частољубив, увек свестан својих мана и свега што му омета приближавање Христу; при томе је умерено активан и енергичан у ревновању за добро Цркве и вере. Овакве људе, који су обично добри организатори, некад и добри мисионари своје вере (и када нису духовна лица), сматрамо за „со земље“. Онда, међутим, када частољубље верника пређе у славољубље, када га успеси на послу (професионалном и верском) „понесу“ и „занесу“, па му гордост порасте изнад никад довољне човекове скромности, оваква особа „јаке воље“ постаје препрека и сметња, и самом себи, у доживотном хришћанском процесу обожења, као и верској заједници којој припада, или којој би желео да припадне. Претерана потреба за независношћу и слободом, претеран немир у тражењу новотарија, сујетна потреба да се исправља у верским правилима „слово закона“, да се другим људима дају савети и предлози, све ове и сличне склоности човека јаке воље, иако су, наизглед, мислене природе, дубоко су и вољне, јер делују на целокупан човеков живот кварећи га. Међу оваквим људима бројни су они који имају сталну потребу да се доказују, да показују пред другима своју „већу вредност“, а тиме заправо своју неспремност да се понижавају пред Богом, одбацујући тако и не желећи једну од основних хришћанских врлина – понизност.

    На сличне препреке прилажењу вери, или њеном даљем правилном неговању, наилазе и људи снажне, чулне природе, жељни сваковрсног уживања и удобности, којима је хришћански налог за обуздавањем и самоконтролом далек и туђ, па је хришћанство за њих религија жалости и самомучења. Таквим људима постављају се питања: или живети живот или бити хришћанин? Оваквој заблуди допринели су и сами хришћани, међу којима је увек било и таквих који су сматрали да су хришћани тек онда када живе против природе. Сами светитељи, међутим, често су их својим проживљеним животима оповргавали. Ако хришћанска вера не пробуди у човеку радост живљења, потврђивање живота, љубав према свему видљивом и невидљивом, она онда остаје непрестани Велики Петак човека, без Васкрслог Христа и вере у сопствено васкрсење. Велики руски светитељ Серафим Саровски ословљавао је сваког човека са: „Радости моја!“

    Слаба воља човека такође је препрека да се хришћанска вера обухвати у целини и постане део интегралног живљења човека-верника. Не улазећи у узроке настајања слабе воље човека, који се налазе обично у детињству и у разним сметњама у одгоју детета, што потом ствара разне облике неуротичног развоја индивидуе, недостатак воље, и код људи код којих су осећања и мишљење хармонично усклађени, представља озбиљну препреку у процесу остваривања племенитих верских замисли. Нека чудна малаксалост и „парализа воље“ обузме човека када хоће да реализује неку своју замисао. Препреке су унутрашње природе, несвесног су порекла, узроковане ко зна којом давнашњом траумом или неиживљеном кривицом која спречава човека да види плодове својих добрих жеља. Жалосно је видети људе како и поред искрених тежњи да постану активни чланови хришћанске цркве, већ на пола пута према њој клону, као птица сломљеног крила која не може више да полети. И са овом врстом људи „слабе воље“ потребно је да духовник у разговору има пуно стрпљења и разумевања јер се и њима, уз много труда и после дужег времена вежбања, сигурно може помоћи.


    Детаљни подаци о књизи
    Наслов: Владета Јеротић: Хришћанство и психолошки проблеми човека
    Издавач: Partenon
    Страна: 418 (cb)
    Повез: тврди
    Писмо: ћирилица
    Формат: 21 cm
    Година издања: 2017
    ИСБН: 978-86-7157-771-7
    Naručite
    Cena: 990 RSD
    Cena za inostranstvo:
    10,00 EUR
    Kom.:
    ili
    Naručite telefonom:
    +381 11 3055010
    +381 11 3055015





    Kupljeno uz ovu knjigu

    Дај ми срце своје: Православна вера и савремена психологија
    750 din.

    Ruski u 100 lekcija
    770 din.

    Smisao života
    550 din.

    Лечење душе у православној Цркви: Духовне и душевне болести од неурозе до депресије и прелести, 2. допуњено издање
    990 din.

    Чувајте душу: разговори са старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету, 4. допуњено издање
    1090 din.

    Јуродиве Христове у свету без Бога: Блажена Матрона Московска, Блажена монахиња Алипија, 2. издање
    1090 din.

    Vladeta Jerotić: 120 pitanja i 120 odgovora
    950 din.

    Socijalna inteligencija: nova nauka o ljudskim odnosima
    1110 din.

    O razvoju ličnosti
    0 din.

    Psihogeneza duševnih bolesti
    1320 din.

    Ocene i mišljenja čitalaca
    Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (morate biti prijavljeni)


    Pitanja, odgovori, mišljenja...
    Prijavite se ovde i pošaljite vaša mišljenja i pitanja našim urednicima i čitaocima

    Poruku poslaoPoruka
    MIKRO KNJIGA D.O.O.
    Kneza Višeslava 34, 11030 Beograd, Srbija
    e-pošta: prodaja(а)mikroknjiga.rs
    Komercijalna banka: 205-33117-65
    Matični broj: 07465181
    Šifra delatnosti: 5811
    PIB: 100575773
    Dokumenti o identifikaciji

    © Mikro knjiga 1984-2021