Аутори: Херберт Хунгер, Ханс-Георг Бек, Томас Хег
Страна: 90
► Остали детаљи

„Који су били циљеви аутора како античких, тако и византијских романа? Желели су да пруже узбуђење и забаву друштву које је остало без позоришта. Блиска повезаност античких романа са позориштем огледа се и у честој употреби термини тецхници, особито код Хелиодора, где се δρᾶμα или δραματικόν користи да означи роман уопште. Византинци су настојали да у тој ствари не заостају за својим античким узорима. Узећемо у разматрање узбудљиву фабулу, употребу позоришних термина, као и запажено наслеђе атичке Нове комедије. Ови романи уистину јесу били писани ученим језиком и стога намењени образованим читаоцима. Рукописна предаја потврђује да су они пронашли своју публику. Текст веома омраженог Макремволита срећемо у преко 20 рукописа, од којих 17 потиче из периода од XИИИ до XВИ столећа. … Наша запажања која ће уследити настоје да побољшају разумевање византијских романа – увек уз освртање на античке грчке романе – да појасне њихове вишеструке везе са временом и миљеом у коме су настали, као и оно чему су уопштено тежили.“

Херберт Хунгер, „Антички и византијски роман“

Херберт Хунгер је био аустријски византолог, који се бавио превасходно византијском филологијом и књижевношћу. Његово монументално двотомно дело Профана византијска књижевност на ученом језику (Дие хоцхспрацхлицхе профане Литератур дер Бyзантинер, 1978) незаобилазно је дело за познавање византијске књижевности.

Ханс-Георг Бек је био немачки византолог, један међу највећима у XX веку. Бавио се широким спектром тема из византијске књижевности, теологије, историје и културе. Међу важнија дела му спадају Црква и теолошка књижевност у византијском царству (Кирцхе унд тхеологисцхе Литератур им бyзантинисцхен Реицх, 1959) и Историја византијске народне књижевности (Гесцхицхте дер бyзантинисцхен Волкслитератур, 1971).

Томас Хег, шведски византолог и класични филолог. У његово поље истраживања спада пре свега антички и византијски роман. Међу познатије књиге му спадају Тхе Новел ин Антиqуитy (1983) и Тхе Арт оф Биограпхy ин Антиqуитy (2012).