Аутор: Илија Марић
Страна: 208
► Остали детаљи

Наш давнашњи утисак да су Кишова белетристика и есејистика прожете философијом, заправо је последица присуства одређених метафизичких тема, о којима је тако често говорио у својим интервјуима. Он је, међутим, овим темама приступао на начин уметника, књижевника, „пучког“ а не професионалног философа. Отуда наш потоњи увид да у Кишовим текстовима ретко наилазимо на философију у строжијем смислу. […] Ипак, у већини случајева Киш посеже за ставовима појединих философа када разматра поетичка или пак етичка питања или, како би он то рекао, када се дотиче поетике.При томе је карактеристично да њега не занимају философски ставови као такви, у њиховом изворном контексту и значењу, него их увек користи како би поткрепио или илустровао неко властито схватање или тврдњу. Стога је унеколико промашено указивати да ставови великих мислилаца на које се он позива немају увек значење које им он придаје. Он их напросто слободније користи за властите потребе, а не зарад академске расправе о њиховом изворном смислу. – Илија Марић