Страна: 222
► Остали детаљи

Књига „Његош – песник српске слободе“ је, на првом месту, израз најдубље захвалности Богу Који нам је дао Његоша и Његошу коју нам је ујаснио Српски завет са Богом. Такође, она је својеврстан спомен и подсећање да живимо у добу „разњегошења“, када на Ловћену и даље стоји, уместо капеле Светог Петра Цетињског, задужбине Владике Рада, пагански маузолеј Мештровићев…

Својевремено Исидора Секулић, у огромном страху од Титовог агитпропа, Милована Ђиласа, који је напао њену „Његошеву књигу дубоке оданости“, спалила други део исте, који се налазио у рукопису. Пошто, како рече Михаил Булгаков, рукописи не горе, нека и ово буде подсећање на једно непочинство разузданог титоизма и једну трагедију српске културе у доба ропства горег него турског.


Оно што је српски народ вековима био и што је својим постојањем говорио Богу, то је изрекао Владика Његош, пре свега у својој трилогији („Луча микорокозма“, „Горски вијенац“, „Лажни цар Шћепан Мали“). Његови стихови нису само његови – они су „из главе цијела народа“.

Оно о чему је он говорио, од односа душе према Богу, преко Косовског завета, до опасности епског менталитета кад из завета испадне (а то је тема „Шћепана Малог“) било је присутно у дубинама народне душе и свести, али, пре њега, то није имао ко да уобличи и да каже. Његова реч била је понета „истинским ритмом народног живота“ и зато је лако учена напамет и толико се ценила и цени. Он је на себе узео бреме свог народа, и подигао га до небеских висина, показујући га Христу, Кога је звао „преблагим, тихим учитељем“.

Због дела Његошевог народно бреме је постало лакше за ношење, јер је појмљено и дубински схваћено. Колико је пута сам владика Раде покушавао да побегне од свог надљудског бремена – у Париз, Америку, „на нечесов остров“, само да више не гледа јаде и несрећу српску… Али, није могао, јер је његов геније био онај сасуд у који се улила сва горчина народних промашаја и пораза, али и велика светлост заветног постојања оних који су, у планинама, остали да чувају „дивно име и свету свободу“.

Он је постао и остао, заувек, извор духовног ослобађања, љубави и радости српске – наш Прометеј, прикован за Ловћен као за Кавказ, коме су црни гавранови аустроугарштине и титоизма (некад!) и дукљаноидског усташтва (данас!), кљували и кљују јетру својим србомрзачком кљуновима, рушећи, два пута, заветну ловћенску капелу Светог Петра Цетињског и подижући, упркос његовој завештајној вољи, фараонски Мештровићев маузолеј у коме и сада чаме напаћене кости владичине.

Он је наш Атлас, који носи духовно небо српства у своме стиху: „Нека буде што бити не може!“ којим је бивало и бива све вредно у нашој страшној и свештеној историји, од Лазаревог боја 1389, преко Јасеновца, до одбране Косова и Метохије 1999. године, од Банатске буне 1594, преко Кочине крајине и Првог устанка до 1912. и Куманова. Наш се народ, сабран око његове мисли и стиха, духовно самоодредио, и његово је име и дело свештени олтар српског националног богослужења. Ставио нас је пред лице Божје и изговорио национални Символ вере.