Аутор: Милослав Шутић
Страна: 132
► Остали детаљи

Различити облици Миљковићеве филозофске мисаоности: мудрост, дубина, диониско и аполонско, гномско, архетипско и дијалектичко мишљење, усмерени су према једној песниковој врховној инспира­цији – онтологији, као фундаменталној филозофској науци. Наиме, у основним жанровима Миљковићевог стваралаштва (поезија, есеји, критике) номинално је присутно више основних онтолошких појмова него у поезији других савремених српских песника. Тим појмови­ма, на челу са Бићем и не-бићем, према „новој онтологији”, треба до­дати поједине регије или слојеве Бића: космос, природа , биљни свет, друштвени живот... Затим, песникове нове термине, који су под­вргнути онтологизацији, као поступку уопштавања. Наведени пој­мови немају само филозофску аутономију, већ су органски сједињени са Миљковићевом песничком „праксом”, тако да се, у овом случају, несумњиво може говорити о истовременом „певању мишљења и мишљењу певања” (М. Де Унамуно). Зато се у испитивању Миљковићеве онтолошке инспирације мора поћи од његове поетике, тачније од дефиниције те поетике, а такву дефиницију дао је песник, и то у својим изразито мелодијским стиховима из поеме „Ариљски анђео”: „Све је нестварно док траје и дише;/Стваран је цвет чија одсутност мирише/И цвета, а цвета већ одавно нема:/Беспућем до наде песму ми припрема”. Овим стиховима прикључује се тростиховна целина из исте поеме: „Ружо померена најслађи мој јаде/О како дивно трајеш измерена/Својом одсутношћу, одважно мислена”. Централни појам у цитираним Миљковићевим аутопоетичким стиховима је појам одсутности, који је истовремено и централни појам његовог стваралаштва и који је у ауторовом приступу оригинално, доследно и свестрано сагледан из поетичке, естетичке и филозофске перспективе.