Аутор: Радмила Пешић
Страна: 252
► Остали детаљи

У изучавању ускочке поезије у овом рукопису, захваљујући изврсном знању историје, Радмила Пешић је на примерима потврдила мишљења о настајању хроничарских песама одмах после догађаја. Реалистичким прилазом ускочком ратовању, показала је да оно „нема увек светлост и узвишеност епског подвига”, већ и економску подлогу преживљавања, без обзира на припадност вери и националном опредељењу. Указала је на постојање међусобних борби хришћанских јунака које је епика забележила, али је истакла и да велика епска поезија настаје тек када постане општељудска. Разматрајући питање формула доказала је њихова функционална својства у песми, насупрот ставовима да су оне само лични исказ појединих певача. Да наведемо само један пример. Завршну формулу из познатог, узбудљивог тужења деспота Ђурђа над војводом Каицом, у Вуковој збирци (Како ћу те оставити сама,/ Да ми чуваш на Бељацу стражу,/Брез промене докле је Крајине), нашла је и у стотину година старијој песми из Ерлангенског рукописа (бр. 131) о смрти Јурише војводе. Залагала се за испитивање функције формула, сматрајући да оно „заслужује посебне студије које би допринеле проучавању поетике епских песама, питању територијалне и временске распрострањености разних слојева наше епике, као и улоге певача”. Каснија истраживања су показала колико је била у праву.