Аутор: Владика Григорије
Страна: 248
► Остали детаљи

Из ваздуха Босна изгледа онаква каква би била само да није нас. Одозго се не види зло које гамиже по земљи, већ само њена невина и на махове дивља љепота.

Одрицање је заправо потврђивање да одлазиш од некога или од нечега да би сачувао оно добро у себи и да би другога или друго сачувао од себе.

Те сам вечери схватио да ће и мој завичај, и планина, и потоци, и шуме, и пропланци, као и лице моје мајке, одсад за мене бити успомена. Све из мог завичаја постаће успомена и то не само зато што идем у манастир, већ и због тога што не знам хоћу ли икад више моћи тамо да крочим.

Пролеће 1992. у Београду. Град је узаврео, кошмар промена у свету дошао је на улице, студенти протестују док фигуре надолазећег рата постају опипљиве. Наш јунак, студент теологије, час је сам на обали разгоропађене реке, час за говорницом с које све више одзвања јека уместо порука. Затечен гласовима о ратном обручу који се стеже око мале, некада складне заједнице у планинској осами из које потиче, покушава прискочити у помоћ, да би с препрекама на које наилази и сам растао, чврсто се држећи избора манастирског дворишта, не као узмака из света колико додира међу световима: малим и великим, личним и заједничким, земаљским и небеским.

Снажна и потресна, ова се прича о животу, лепоти и страдању држи вредности о којима њен аутор владика Григорије говори када год узме реч. Прецизно и одмерено, шкртим а поетичним слогом срочио је фрагментарну сагу о малој али храброј заједници која брани своје вековно огњиште, алегорију о малом човеку на удару пошасти рата која се кристализирала у оду Планиници, пределу нестварне лепоте, и човекој спремности на велике одлуке и дела – у роман Небеска дворишта.